Čarigoniseja, priča o Fejsbuku

Čartigoniseja

Stani! Traj!

Čartigona Popoklijević je rano jutros izbrisala profil na Fejsbuku. Znam da je ona izmišljena ličnost ali najednom osetila sam takvu prazninu u želucu da sam otvorila frižider. Našla sam neku paštetu ko zna od kad, pojela je bez hleba, zatim kiseli kupus, sojin margarin, papriku iz turšije, blago ukiseljenu krompir čorbu i dalje sam bila gladna. Otvorila ostavu i našla neki keks, nije ostala ni mrvica. Posle sam tumarala po kući i naletela na teglu dzema. S mukom je otvorila. Na samom vrhu taložila se plesan, otklonila sam je velikom metalnom kašikom i nastavila halapljivo da proždirem. Umakala prste ali nisu mogli da dosegnu dno tako da je ostalo malo. Gotovo iznervirana, obula sam patike, ogrnula jaknu i izašla. Dok sam tako šetala, praznina me je mučila pa sam pogledom lovila prvu pekaru ili prehrambenu prodavnicu, štagod, samo da je hrane. Nije ih bilo u blizini a meni se nije pešačilo jer je svaki korak uskovitlao želudac da je pravio jedan mali vrtlog i ja sam mislila samo na to kako da zasitim tu malu životinju u mom organizmu.
Jedna starija gospođa hranila je golubove i ja sam imala želju da se pretvorim u jednu od ptica i sve pokljucam. Umorna od praznine sela sam na klupu prekoputa nje.
Gospođa i ja, gledale smo se ispod oka, naizmenično. Dovoljno je bilo da se jedna od nas obrati ovoj drugoj da se započne razgovor, ali ne. Obe smo ćutale. Sedela sam kao prikovana i priželjkivala bajati hleb ili bar koju reč. Misao o mojoj virtuelnoj prijateljici bila je sklonjena u stranu, bila sam koncentrisana na izmišljeni razgovor ove gospođe i mene. Tekao bi, na primer, ovako:
- Boli me želudac, podajte mi malo tog hleba.
- A, ne kćeri, imam ja za tebe nešto drugo- otvorila je veliku torbu, izvadila pletivo, spustila na klupu, zatim knjigu sa naslovom Pohvala ludosti, spustila pored pletiva, pa onda jedan zamotuljak, e njega je spustila na krilo, izvukla naočari, metnula ih na nos onako kako to starije gospođe rade i polako odmotavala i odmotavala i odmotavala..činilo se da to traje. Slojevi kuhinjskih krpa, zatim celofana, pa i papira. Mislila sam da na kraju neće biti ničega ali na beloj salveti stidljivo se ukazalo malo parče pite od jabuka. – eto..uzmi, to će ti zalečiti želudac.
Htela sam nešto da kažem ili bar da posegnem rukom za pitom, ali ni mukajet. Kiselina se pela uz grlo i kao kad nastupi košmar u snu, mada ovo nije bio san, izbacila sam sav sadržaj iz želuca. Ustala, počela da trčim glavom bez obzira, postiđena a golubovi sa bajatog hleba prešli na delikates.
Prenula sam se. Srećom cela ta scena se odigrala u mojoj glavi. Naglo sam ustala, uzela parče hleba koje je štrčalo na klupi do gospođe i dala se u beg.

Gospođa je nešto vikala za mnom, nisam mogla da razaznam šta.



Kad dosadite sami sebi možete da napravite odličnu karijeru na Fejsbuku!

Ceo dan je nedelja, a ja mrzim nedelju! Nedeljom volim da gledam filmove, a danas je nedelja i ne gledaju mi se filmovi! Konektovala se. Onako po navici uključila Fejsbuk.Čartigone nema! Mandarina Klavirović se priključila nekakvoj bezveznoj grupi, obrisala sam je. Salama Jede Stalno Keks i Slavujka Ženomirić su definitivno feministkinje. Pa dobro, ako, može im se, ali mogle su bar da depiliraju brkove. Tja, pa nije to simbol feminizma! Živojed Slovenac je napisao svoj prvi status: „ Čuvam žensku decu iznad 15 g ’’, šta g? Grama? Nije stavio tačku debil jedan nepismeni, delete. Veliki Falusoidni Tip me je izbrisao. Zašto?! Milicina Trepavica Srkinja je u vezi sa Perom Bodoježić, ipak palčić, sa onakvom težinom da nađe nekog, da.. Dosadno mi je. Naivna Suzopatetič mi je zatražila prijateljstvo. Ah, kakav smor..Delete, delete, delete.



Olja Bećković uvek istakne ono najlepše na njoj - noge!

Mora da sam zaspala za računarom. Oh! Prosula sam kafu po tastaturi. Do đavola! Ne radi! TV. Menjam kanale. Kako bi bilo dobro da nekako ispari nedelja.
A šta ako se Čartigona vratila? Šetala sam nervozno po sobi bez mogućstva konekcije. Kakav užasan dan!
Ustaću rano i kupiti novu tastaturu. Ali, ako se nije vratila znači li to da će i sutra biti nedelja? Do đavola!


Ja sam emotivno nezrela i socijalno neinteligentna, ali imam dobre reflekse!

Danas sam na chatu startovala Čartigoninu prijateljicu. Malo smo pričale o njoj. Ni ona je ne zna lično, mada, čula je od nekog njihovog zajedničkog prijatelja da je u vezi sa Simom Pundurovićem. Ej, Čartigona i Sima! Ko bi to pretpostavio. Pa Sima je čuveni administrator grupe ’’Bez jaja mutim odličnu kajganu’’! već tri meseca kako sam mu ponudila prijateljstvo i ništa!
Okačila sam na zid grupe odličan link, niko nije palcovao. Ja ne znam šta je ovim ljudima, kada okačim neku glupost sve palčići štrče. Ne vredi. Ima da se izbrišem svima za inat, pa da vide!
Izdržala sam čitava tri sata! Primetila je Svevideća Radoznalka, moja drugarica iz srednje..

Kupujem maglu!

Prošlo je nekoliko dana već a Čartigone i dalje nema! Počela sam da se pitam je li ona stvarno postojala ili sam je baš ja izmislila. Čitav jedan svet dešava se na Mreži, neke ljude znam, sa nekima sam pila i kafu, neke znam i iz života pre Mreže, neke sam i volela neke mislim da volim iako ih nisam videla. Ima i takvih koji me nerviraju, imam ih tu, eto, ne radi reda, nego potrebno je imati i takve. Tako deluje stvarnije. Ima tu i jedan poeta, Miško Suzomutić, ah, kako meni taj čovek ide na živce. Malo je reći da je glup, pre neki dan postavio je video, on na tigrastom kauču recituje svoje stihove uz čašu vina sa nekom baladom Crvene Jabuke u pozadini. Stihovi su glasili ovako nekako:

„Milkice, čokoladice, ljubim ti grudvice.
Milkice, ljubim te u oko
Ljubi te tvoj soko, plavi..
Taj ljiljan u ruci što ga mirišeš ti...“

I ne sećam se više, da bi završni stih bio :
“Ah, šta bih dao da sam dlačica u tvom nosu, ljubavi povuci me malo za kosu“..Ej, i to je imalo 77 palčića a o komentarima tek da ne pričam! Neki tamo, a vidim izdaje se za čuvenog kritičara, Vatalomej Rolanović, pohvalio ga je. Molim te! I to, napisao je:“ Poštovani g. Suzomutiću, vaši stihovi odišu svežinom i kvalitetom kakav još nisam sreo u životu, a kamoli na Fejsbuku. Cenim vaš raskošni talenat, voleo bih i da vas upoznam lično.“ I eto, ja prosto ne mogu da verujem! Eh, da je Čartigona tu, da bar mogu sa nekim o tome da pričam. Eto, nije ni čudo što se izbrisala. Mada, možda i izbrisao. Pobogu, pa ja ne znam ništa o njoj!

„Prodaješ maglu!“- napisala sam komentar „poeti“. Naravno, prvo se obrušila masa njegovih (ali ne i zajedničkih prijatelja), rekli mi kako nemam pojma šta je esencija poezije i kako ne mogu da razaznam metaforu od alegorije, a neka Supica Dok Sam Vruća sročila je ovako nešto: „ Poštovana gđice.. ne dajem vam zapravo, Ti ne razaznaješ dlaku u jajetu od sveopšteg smisla poezije. Tvoja duša nalikuje pasulju, previše je jednostavna tako da nisi kadra da sudiš o Uzvišenostima!“ Tja! A onda je Miško sveopširno objašnjavao svoj pesnički postupak i svima se zahvalio pa čak i meni (vrlo velikodušno od njega, pih!) da bi me posle nekoliko sati izbrisao.
Uostalom, nije ni bitno. Verujem da Čartigonu nisam izmislila, verujem da ona stvarno postoji i da je vrlo slična meni.

Kad ostari muškarac hoće a ne može a žena može a neće!

Pre nekoliko nedelja Golub Strahopatić mi je zatražio prijateljstvo. Danas sam malo voajerisala po njegovom profilu. Ima 405 prijatelja od toga uglavnom žene, i to mlađe, dakle, mojih godina. U onom prozorčetu gde treba nešto o sebi da napiše stoji :“Just me“. U informacijama piše da je Doktor opšte medEcine. Ima more slika. Slika na profilu mu je: on u belom mantilu sa stetoskopom koji je bezbrižno obešen oko vrata. U levoj ruci dimi se tompus cigara a u desnoj naočari za vid čiji jedan krak zamišljeno gricka. Ispod fotografije je napisao: Ja i Moja ordinacija.
On je bio i Čartigonin prijatelj. Hm. Pitam se šta je ona videla u njemu?

Nedostaju mi prijatelji koje svakodnevno viđam na Fejsbuku!

Danas je bila naročita gužva u gradu. Vrlo je moguće da je došao neki poznat političar. Jedva sam se ugurala u autobus. Gotovo da sam jedva i disala. Prozori su bili zamagljeni od disanja ljudi i gradske prašine. Nacrtala sam malo sunce na staklu i kroz to sunce videla dvoje kako se grle. Delovali su mi poznato. Znam! Pa to su Milicom Trepavica Srkinja i Pero Bodoježić! Divno! Divna je ta ljubav. Poslaću joj danas virtuelne ruže.


Sve u svemu začin Č.


Ne volim da jedem sama pa zato i retko kada kuvam. No, danas, sam se posebno potrudila. Jutro je bilo lepo a pijaca posebno živahna. Meni je sve to bilo neobično, možda zato što sam predugo na Mreži i možda je to uzrok što sam zaboravila lepotu stvarnosti. Možda..
Pozvala sam Milenu, njenog dečka i njihovog cimera na večeru. Oni su od retkih ljudi koji nemaju profil na Fejsbuku. Pravi prirodnjaci, trče, jedu zdravu hranu i tako to. A taj njihov cimer, Marko, on je mnogo simpatičan dečko. Pričala mi je Milena da je nedavno izašao iz duge veze..doduše ni moje virtuelne veze nisu dugo trajale. Posle dva tri susreta nije bilo više ničega da se kaže. Obično bih se zaljubila u drugog ili taj neko-on u neku drugu, naravno virtuelnu, savršeniju jer mene, pak, zna. Tako to ide, užasi savremenog života.
Moj stančić dugo nije mirisao na začine i svežinu koju sam unela pijačnim zelenilom. Spremala sam sos od pečuraka i zapečene tikvice. Čak sam i hleb umesila i to sa malo cimeta. Osećala sam se odlično, mada me je nestrpljenje da vidim staru prijateljicu dovodilo do one tačke kada si zbunjena i kada zamišljaš razgovor, a malo te je i strah jer ne znaš u kom će pravcu teći. Dugo se nismo videle a ja sam želela da ostavim utisak, kako na nju tako i na Marka.
Nestrpljenje je raslo kako su oni kasnili, i kasnili. Gledala sam u kazaljku i već me je hvatala tiha nervoza. Večera se hladila a oni i dalje kasnili! Kako je to glupo živeti bez mobilnog telefona, bar da jave. Stvarno nije u redu. Eto, već peti put zovem na fiksi telefon, niko se ne javlja. A šta ako im se nešto desilo? Ma nije, uvek je bila neodgovorna, ne znam kako je Milan trpi onakvu.

Zvono! Ah, konačno.

„hej..kako mi je drago..“
„i meni..“
„dugo se nismo..“
„da baš dugo..“
„ah, pa vi ste trudni, divno“
„da, nije li, za pet meseci imaćemo..“
„ja nisam znao da li roze sobu ili plavu..“
„e, a stvarno gde je..“
„e, pa on se odselio..“
„uostalom nismo više ni u kontaktu..“
„da, zaljubio se u tamo nekog..“
„jest, bre, kako se beše zove?“
„ ma da, ima neko čudno ime..nešto na Č ili na Dž..“

Ma da nije on sa Čartiogonom!? To objašnjava njeno odsustvo. Ali, ne znam ne bi ona sa Markom.. Ustvari, zašto ne?

„a je l’ imate njegov broj?“
„jok. Šta će ti. Nego što si toliko solila, previše začina stavila..“

Jedva sam čekala da odu.



Čokančićem ćeš me, čokančićem ću te!

Još dok je Milan Mileni vezivao pertle ja sam istrčala časkom iz hodnika, uključila lap top i vratila se sva u osmehu da ih (što pre) ispratim.

Pogledala sam Najnovije novosti, nije bilo ničeg novog. (Potom pogledala Najvažnije novosti. Nije bilo ničeg važnog.)
Slavujka Ženomirić me je obeležila u belešci. Na mom zidu me je Pero Bodoježić poljubio poljuBcem.
Nije se vratila, Čartigona.

Nervira me stanje u koje upadam zbog Fejsbuka ali lekovito je!

Danas je padala kiša. Naizmenično...prvo je počela da pada pa je zastala i opet počela da pada. Inače, volim kišu ali danas mi se nije izlazilo. Probdela sam pored računara. Prožvakala sam desetinu Statusa a da se nijednog ne sećam. Pročitala dve tri beleške..popila dve kafe i jedan čaj. Poslala dva tri Sms.
Osećam blagu mučninu. Volela bih da se sklupčam u malu kutiju pa da me stave u malo veću, zapečate voskom i pošalju na pusto ostrvo.

Opcija ničeg će nas uvek čekati zato je lakše pokušati nešto!

Iz blage letargije, trgla me je zvonjava telefona. To me je na trenutak zbunilo. Poslednji put sam govorila kada su mi Milena i Milan bili u gostima.

„ da?“
-
„ne razumem..“
-
„ali..“
-
„pa ne znam..“
-
„pa dobro..“
-
„ustvari...“
-
„ajd, videću..“
-
„e..“
-
„pa dobro. Dolazim.“

Uopšte ne smatram komplimentom kada mi neko kaže – ljudski si se ponela!

Mrzim da odsecam nokte, obično odem kod nekog drugog ko bi mi to uradio. Ali i dalje bi to bio strašno neprijatan osećaj. Koža mi se ježila u predelu vrata pri svakom odsecanju, ali to ne bi bilo ništa u poredjenju sa turpijom..brrrr........uvek se stresem pri samoj pomisli. Mad nokti su mi toliko porasli da se svakodnevno saplićem o njih.
Čovek je u biti takav, da, koliko god da je neprijatno mora ukloniti izvor smetnje. Izbrisala sam se.

Osećam se pomalo napeto, kao pred početak političke emisije!

Prvi dan bez Fejsbuka bio je pomalo neobičan. Razmišljala sam o svim tim ljudima koje imam na listi prijatelja. Ima ih negde oko 560.mogla sam da se setim nekih dvestotine, ostalih nisam, nisam znala ni kako se zovu.
Pokušala sam da pročitam neku knjigu. Listala stranice i hvatala sebe kako se gubim među redovima- pojma nemam šta sam pročitala!
Ideja da se možda Čartigona vratila terala me je da se opet aktiviram, no nekako sam izdržala.

Ponekad sam tvrdoglavija i od sebe same!

Drugi dan bez Fejsbuka! Čvrsto sam odlučila!

Lepinja sa kajmakom, miris eteričnog ulja i prašuma!

Ne sećam se kada sam toliko bila inspirisana. Život mi se učinio tako stvarnim. Trčala sam, disala sam. Završila sam dugogodišnji kolaž.. Koristila sam različite materijale. Boje su se odlično uklopile.
Jela kolače sa Milenom i Milanom Upoznali me sa komšijom.
Pozvao me je da izađemo! U petak.
Kada sam se vraćala kući, zatekao me je zalazak Sunca. Divno je. Taaako sam se opustila. Nije bilo čak ni onog blagog peckanja u predelu vrata.
Život je čista dobit!

Ne krećem od pretpostavke da mogu svi da me vole nego da to retko ko može!

Glavobolja me je probudila nešto pre jutra. Zgutala sam dva aspirina i skuvala duplu kafu. Spustila sam roletnu kada je izlazilo Sunce. Menjala sam kanale a od svega toga videla sam samo onu jednu tačku kada se kanali smenjuju i na pola sekunde ekran skupi u baš tu tačku. Iz sve snage pokušavala sam da odagnam svaku pomisao na ono što se desilo sinoć.

Uzalud bockaš- opkoljena sam knjigama!

-Šta je tol’ko dramatično?
- Kako šta je?! Recitovao mi je sve vreme Dučića misleći da je Rembo!
- Pa dobro, zbunio se čovek!
- Pa da, ni to nije tako strašno dok nije prešao na prozu!
- Pa šta je bilo sa prozom?
- Pa ništa, pomešao je Kastanedu sa Koeljom!
-Pa dobro, čovek ne čita, ali možda ima druge kvalitete?
- Da tek znaš koliko je pričao o zaštiti životinja..
- Pa lepo, voli čovek životinje!
- Upravo! Nosi kožnu jaknu, kožne cipele i kaiš. Ima dve ptice u kavezu i pojeo je dve pljeskavice posle izlaska.
- Pa dobro..Ne sviđa ti se lik. Ne vidim šta je problem?
- Kako šta je problem?! Pa ja sam spavala sa njim!

Nema ništa dugoročnije od trenutne slabosti!

- Pa dobro. Šta sad! Posle pet poziva, dva sms-a, tri mejla i dve dostave cveća..
- Pa nije to..
- Nego šta je sad?
- Pa sama si rekla da ima čovek drugih kvaliteta!

Više sam srčana nego srdačna!

Kako su dani prolazili tako je moja urođena nervoza isplivala na površinu. Potreba za Fejsbukom bila je sve jača i jača, ali nisam se dala. Posmatrala sam ’’stvarne’’ ljude i nalazila sličnosti sa virtuelnim. Ustvari, sve je to isto, samo su pristupi malo drugačiji. U svakom slučaju osećam se usamljenom- bilo da sam na Mreži, bilo da nisam.
Šetala sam bez cilja. Moj unutarnji kompas bio je pokvaren. Sever. Sever. Sever.
Treba li odseći drvo i na osnovu godova doći do saznanja gde je toplije.
Tonula sam sve dublje i dublje u šumu. Najednom, osvrnula sam se i shvatila da sam se izgubila! Mojim mislima prostrujalo je detinjstvo kao kad kroz jato ptica prostruji vazduh.
Setila sam se bajki. Ona o Crvenkapi mi je izmamila osmeh. Izvadila sam iz torbice malu crvenu kapicu.. život je uvek nova uloga. Počela sam da skakućem i zamišljala kako ću sresti vuka. Uistinu, on se pojavio na samoj ivici gde se graniči misao sa šumom. I umesto da osetim strah ili pak, da osetim slatkoću svoje naivnosti, osetila sam bes! Za trenutak se pretvorila u drvoseču, zasekla granu, pa zatim se pretvorila u drvodelju, izdeljala batinu i vratila se pređašnju ulogu slatke male Crvenkapice i stala da mlatim velikog zlog vuka.

„Eto ti! Eto ti!“
Prenula me je melodija mobilnog. Bio je to on. Prekinula sam vezu.
Nisam mu se više ikad javljala.


Često čujem „Svaka budala to zna!“, a da ja baš to ne znam!

„Ma znaš ona, kako se beše zvaše...da! Čartigona!“

Prenuo me je razgovor dveju drugarica. Osvrnula sam kako bi im videla lica i pratila ih da čujem nešto o njoj. Ali one kao da su isparile. Ostala mi je samo ta rečenica za koju sam se uhvatila da ne padnem kada je počela snažna Košava da briše tlo, i mene s njim.


Mrzim kada mi se na putu ispreči kišna glista i to uvek vodoravno, taman da zauzme ceo put!

Bio je to jedan od onih dana kada nisam bila ni za šta. Izašla sam da se prošetam, ali ne zato što sam želela da izađem već zato što nisam mogla da sedim u stanu. Imala sam utisak da je oblačić iznad moje glave previše vidljiv i da ako progovorim, grmeću i sevaću!
No, nije bilo potrebe za tim, kako sam se nedavno doselila šanse da sretnem nekog poznatog su 1:100. uzgred, imala sam snažan poriv da ujedem nekog, bilo kog, da vidim od čega je satkan-lakmusa ili krvi!
Za divno čudo, kao da je prizvan, Marko!-išao mi je u susret.
Kao da me je samo Sunce obasjalo, kao da je neosetni vetar razgrnuo oblačić. Na licu mi je zablistao osmeh.
Posle uobičajenih konvencionalnosti, i trenutka kada je svako trebao da ode svojim putem- što se nije desilo, odlučili smo da popijemo čaj u obližnjem kafiću. Marku je to odgovaralo jer je baš tu trebao sa nekim da se nađe.
Moje uzbuđenje je raslo jer sam slutila da će se pojaviti Čartigona, glavom i bradom!
Marko je pričao nešto o uzgajanju cveća..ništa zanimljivo. Gledala sam ga pažljivo i sve ono što mi se nekada svidelo kod njega bilo mi je nadasve smešno.

„Uvek kasni, ’’ konstatovao je gledajući na sat.

Napolju je sipila neka tiha kišica. Vrata je otvorio jedan fino uglađen gospodin i mahnuo nam je.
Marko je uzvratio osmehom, ustao je, dodirnuo mu ruku, poljubio ga ovlaš u obraz, okrenuo se k meni:

„Ovo je moj dečko, Časlav!“



...

Ako ti na pozornici svi zvižde a ti pljeskaj samom sebi!

Umorna, pokisla do gole kože i bez ikakve nade, dokopala se svog stančića.
Onako mokra uključila lap top i konektovala se. Izula blatnjave patike, natočila sebi čašu vode, uvila se u ćebe. Stigla mi je jedna poruka. Otvorila sam je. Drhtala sam.

U poruci je pisalo:

„Hej, Čartigona, drago mi je da si se vratila! Strašno si mi nedostajala..“


*podnaslovi su prepričani statusi Čarne Popović

Objavljeno u Koracima 9-12, 2011.