четвртак, 30. децембар 2010.

Jedan naslov za jednu staricu i jednog prosjaka sa jednom cigaretom u uglu usana i nešto pepela na bradi

Otvorila sam prozor. Sela...
Sedela dugo tako, a za oči se hvatala skramica povečerja..hvatala i noć vlažna od tek nagoveštaja magle. Htela sam da napišem priču ali nisam imala ideje.. Sinulo mi je da je ceo svet ogrnut neispričanim idejama i da zato sve priče liče jedna na drugu. Niz ulicu je prolazila jedna žena, devojka, rekla bih..I ona je o nečemu razmišljala dok je hodala a išla je nekuda, možda bez cilja ali svakako joj je namera bila da negde stigne. Svima je namera da negde stignu. Ja sam htela da izadjem negde napolje, ali nisam znala gde i to me je prikovalo ovde, kraj ovoga prozora, kraj mojih očiju koje su videle ono što ja nisam videla. Nikad ništa i nisam videla. Juče, na primer, čekala sam da uzmem kusur u obližnjem marketu a prodavačicu nisam videla, niti me je zanimala. Svaki dan idem u taj market i ne znam kako izgleda prodavačica. Ne mogu je čak ni opisati.
Kada je lep dan i izadjem u šetnju, sa namerom da što duže hodam i blenem u pejzaže oko sebe, onda vidim ljude, njihovu odeću i lica i sve mi je ko dežavi..sve sam to već videla mada mi svi oni deluju volšebno kao da su sa drugog sveta.
Onda me obuzme želja, neobuzdana želja za trčanjem i tako, krenem..ideja je u osnovi dobra ali posle nekoliko minuta već se hvatam za klecava kolena i pokušavam da dođem do daha. Tada bih se najradije bacila u travu dok klecanje ne prestane ali svuda su pikavci, papirići, trava olinjala od amonijaka mačaka, pasa i pacova. Rastužim se i produžim do prve prodavnice. Kupujem litar čokoladnog mleka i napolitanke i jedem dok ne osetim mučninu, a kad ona krene da me žgara, stidim se sebe same i nekako se već odvučem u dobro poznatom pravcu –ka kući. Usput, bacim sitninu u šešir čoveka bez ruke koji sa šarenom kapom i ugašenom cigaretom u uglu usana otresa rukom pepeo sa brade. Mislim da me nije ni pogledao..
Nikada se nisam zapitala kakva je njegova priča, šta mu se sve dešavalo u prošlosti. I otkud on tu, na ovom pločniku, i koliko dugo sedi pločnicima sa sivom bradom i šarenom kapom, sa dopola ugašenom cigaretom?

Vratim se prozoru, i presedim jedan ceo život, jesen, zimu, proleće, leto, kišu, maglu, sunce, noć, odlazak, zalazak. I sedim tako, bez ideje, budim se u zoru, kupujem hleb i usudim se da pogledam prodavačicu, upotrebim sitnu ljubaznost, čvrsto ubeđena da je nova., a ona mi sa izvesnom dozom neprijatnosti saopštava kako mi uvek ostavi integralni hleb od trideset sedam dinara. Da, da, brzo nestane. Razgrabe ga kao i život , pomislim, postiđena umesto kući, produžim iza ugla, vidim - tu je prosjak, spava.. Sedam na klupu preko puta. Lomim hleb na pola i hranim ptice, oveći komad zadržavam u rukama i gledam. Tišinu prekida baka koja takođe, hrani ptice. Priča kako je nekada suviše bole noge i nema ko da hrani ptice. A te ptice su njene, one je vole, ona nije sama..predlaže mi da zadržim svoj hleb i dođem neki drugi put da one ne bi bile gladne, a sad ima dovoljno, donela je, kaže, čak dva hleba, dugo je nije bilo..Osetim neprijatnost. Polako ustajem, najljubaznije pozdravljam staricu i kupim ostatke hleba.
Jedan pas pronjuši pored mene. Pomislim, kako bi bilo dobro da sam mu dala odlomljen komad hleba..ali već nestade iza ugla. Lagano se primičem uglu I ja, prosjak spava u sedećem polozaju trupom oslonjen o zid dok mu ona ruka bez šake oslonjena o koleno. Ugašena cigareta i dalje stoji u uglu usana i malo pepela na bradi u koju se uplelo i nešto lišća.

Volim da, kada skuvam čaj sedim kraj prozora, isključena iz sveta, ( telefon smanjen, televizor ugašen, ringla isključena). okrenuta ledjima enterijeru koji sam godinama brižljivo sklapala. Mrtva priroda. Nemam čak ni mačke, samo ćutanje, prozor i ja.
Sinulo mi je : mogla bih da obučem jaknu i odnesem prosjaku knjigu, ili nešto, ne, ne..možda ručak, paklu cigareta?
Ipak, nisam mogla. Bio mi je potreban izgovor. I zato izašla sam da kupim šolju za čaj. Nisam imala ideju kakvu, samo šoljicu, običnu. Prodavnice su ih imale različitih veličina, oblika, boja, ali nijednu nisam želela da kupim. Zamorenu, uhvatila me je pomama da bilo šta kupim, bilo šta kako se ne bih vratila bez ičega. Zastala sam i zgranula se nad samom idejom da moram da kupim bilo šta ! I baš u tom trenutku ugledah običnu belu šolju, bila je taman za čaj kakav bih želela da skuvam. Kupila je, istrčala iz radnje kako bih što pre stigla, kako mi ne bi pobegla namera.. Još koje misli mi se vrzmale po glavi, najednom, saplela se, našla na tlu. Nos i brada su počeli da bride. Nekako sam se pridigla i u mraku osetila ispruženu nogu ..I bilo mi je strašno neprijatno. Onako postiđena iskradoh se bez reči, tiha, nekako smanjena u svojim očima. Otključala vrata stana sa što manje šuma. Zaključala. Ušla u spavaću sobu, na prstima, i ta slika mene zaličila mi je na grotesknu balerinu. Nisam upalila svetlo, sela sam kraj prozora i utonula u misli. Neotpakovanu šolju držala u ruci.
Zazvonio je telefon. Javila sam se…

Teško se budim ujutru. Volim da odležim još koji minut, ali ubzo zaspim ponovo. Ponekad pokušavam da se probudim pa ustanem i jedva se odvučem do kuhinje da popijem malo vode, ali opet se vratim i pokrijem glavu i ležim tako. Ponekad se unervozim strašno i meškoljim ispod pokrivača, stopala su mi hladna. Ako uspem da ih zagrejem ja opet zaspim. I u tom ciklusu buđenja, spavanja, buđenja, ja naprosto ne mogu da se setim koji je dan i onda se osećam tako starom. Uspaničeno idem do ogledala, umivam se, zurim u svoje pokvašeno lice. Pomisao o konačnom kraju me deprimira, pa sedim tako kraj prozora ne znajući šta sa sobom, gledam kroz prozor. Ponekad mi zaokupi pažnju život koji se odvija mimo mene..jednom sam pomislila kako će putem proći samo crni automobili i ne iznenadih se kada su pola minuta prolazili samo crni automobili, kako bi se igrala pomislila na bele iz suprotnog pravca i zaista onda su išli samo beli. Sad, jedan ili dva crvena, i gle, eto ih..super, sad žuta. Još jedan crveni, pa tamno zeleni, opet crni, crveni, crveni.Odustajem. Izlazim. Hvatam se za kvaku i već se nađem u prodavnici. Kupujem dva integralna hleba. Dan je oblačan i podnošljivo je hladno tako da sam sela na klupu i posmatrala debele golubove. Osvrnuh se. Bake koja je hranila golubove nema. Izmrvih odlomljeno parče hleba i bacih pernatim zverima koje se tu zatekoše: golubovima, mada bilo je tu i vrana i vrabaca. Istrulelo lišće i smrvljeno kestenje u polu raspaloj fazi. Gledale su me tupo, i sito. Čini se da se prosjak malo pomerio, pola metra od samog ugla na kome je sedeo. Nekako ga blago zaobiđem još uvek sa nekim neprijatim osećajem, već se teško penjem stepenicama..Neprijatnost prerasta u strepnju, prožela me je duboko do kostiju samih. Nisam to mogla da objasnim sebi. Stresoh se. Dugo nisam mogla da zaspim.
Zaspala sam u čarapama a noge su mi i dalje bile ledene.
I sanjala sam…

Jutro je bilo hladnije nego obično. Nije mi se ustajalo ali me je neka sila gonila da izađem ispod slojeva i slojeva ćebadi, da izronim iz sebe same i izađem negde napolje. Da odbacim sva lica i naličja, da potrčim ka nečemu. Ali nisam. Nisam se ni pomakla, prikovana za ništa nisam imala čemu da hrlim.
Slušala sam kazaljku i uzalud pokušavla da se setim pređašnjeg sna. Naime, želela sam da izmislim nešto, ako ništa drugo, nešto čega bih se sećala, nešto što ne bi nestalo, ali nešto nije nastalo, a ja sam uzaludno ležala u slojevima i slojevima koji nisu bili ja. Sat je kuckao, nije imao razloga da zvoni, i tako godinama..Šta se desilo sa vremenom? Nisam mogla da znam jer nisam brojala.
Ipak, ustala sam, obukla se i otvorila vrata.
Hladna jesenja izmaglica me je činila živom, i hodala sam, nisam više razmišljala, mada možda i jesam ali nije bilo tako bitno kada bih razmišljala o tome o čemu zapravo mislim. Prodavnica. Prodavačica. Hleb. Sitnina. Prosjak. Ptice.

Snažano osećanje da se nešto promenilo je raspirio moja čula. Počela sam da primećujem svoje navike: često sam sedela na klupi i hranila ptice kada druge bake nije bilo, tako da sam je praktično odmenjivala. Pogled mi je često zapinjao za ugao gde je prosjak sedeo, ali kad god bih se vraćala širokim lukom zaobilazila ga. Neprijatnost zbog pada još me je tištila, njegove staklaste oči bile su na meni, osećala sam to i zato sam se trljala svom snagom pri tuširanju kako bih sprala krivicu. Ali voda nije spirala već, naprotiv pojačavala je efekat i ja sam sve više i više razmišljala o njemu. Izbegavala sam prozor jer šta bi on uradio kada bi se prozor nacrtao u njegovoj svesti- šta bi bio pogled kroz taj nacrtani prozor? A moj prozor je gledao na cipelu vrlo sličnu njegovoj sa noge o koju sam se saplela. Ponekad bi me obuzimali napadi hrabrosti : tada sam imala jarku želju da istrčim napolje i da se stvorim ispred njega i izvinim se ili tako nešto. Ali ta ideja je bila vrlo kratkog daha i činila se posve apsurdnom.
I pitam se zašto mi je preokupirao misli, pa nije jedini prosjak na svetu!
I opet se pitam, zašto me je taj prosjak toliko zaokupio, ali činjenica da nije jedini na svetu me je još više nagnala da mislim. I krivica je rasla, i setila sam se prodavačice i mog nemara, i setila se bake sa golubovima i mog upada na njenu teritoriju. Ko sam ja da hranim njene golubove! Gde sam ja tu u one tužne sive dane kada ni zaljubljeni ni deca ne primećuju da i ptice postoje! I to me je tako rastužilo da sam klonula obešena o stolicu kraj prozora i plakala. O, da, gorko plakala misleći da niko i ne zna da ja u tom trenutku plačem. I konačno, to me je sasvim dotuklo. Nisam mogla danima da ustanem. Odustala sam od same ideje ustajanja i kretanja, odustala od sekundarnih potreba. Probala sam da odustanem i od disanja, ali to nije išlo, uvlačenje vazduha u pluća dešavalo se kad sam odustala od pokušaja ne-disanja. Utrnulost me je gonila u hod, i ja sam tako ustala, posegla za tušom i zatvorila oči dok je voda tekla i tekla niz teme. Potom, dobila sam snažan poriv da vrištim. Mislila sam da taj moj budući vrisak može biti najglasniji u istoriji, ali grešila sam… Nisam uspela ni glasa da izvrisnem. Ćutala. Automobili su prolazili, sati otkucavali, dani smenjivali, meseci vrteli a ja sam ćutala…

Sećam se još raznosača smeća, žutih svetla i cipele kao jedinog dokaza ostataka jednog prosjaka koji je uvek imao neku cigaretu u uglu usana i nešto pepela na bradi. Sve ostalo je prestalo da postoji mojim zaboravom.
(objavljeno u Povelji, 2/2010.)

3 коментара:

  1. Odbacim sva lica i naličja i potrčati ka nečemu... Raširenih ruku, naravno. a to nešto, e - to je život! I on nas čeka raširenih ruku!

    Čovjek s pticom

    ОдговориИзбриши