четвртак, 03. фебруар 2011.

Belutak

Devojčica je sedela na klupi i gledala u svoje nove žuto-crne patike. Bile su blatnjave i vlažne. Osećala je mokre prste ispod belih čipkanih čarapa, to je bilo vrlo neprijatno. Neprijatnije je bilo što je u to vreme morala biti kući. Ruke su joj ležale na krilu sa dlanovima okrenutim ka nebu, katkad ih je grčila, nesvesno. Tišinu je prekinulo blejanje ovaca i zvono. To ju je prenulo i pogled je usmerila ka rumenilu neba. Nehotice se nasmejala misleći na boju sladoleda ’’rumenko’’. Ovce su se već približavale, išle raštrkano drumom, jedna je već zastala i žvakala nešto prašnjave trave iždžigljale iz kamene ograde, druga je njušila zemlju na drumu, tako da od od blizine nozdrva napravila fini talaščić prašine da je na to samo frknula i produžila, dok je treći bio ovan koji je išao pravolinijski sredinom druma. Odmah u korak za njim jedna izrazito mršava crnosmeđeg krzna za čije krzno se hvatala skorela balega, prašina.. stado se širio iza sa jednim povijenim čovekom na samom začelju. Nosio je štap išaran perorezom i ručno tkanu torbu obešenu o rame. Kad ju je ugledao, zastao i iz stopa pitao ono što je već znala da će reći: ’’A, mala, a čija si ti, a?’’
’’Mamina i tatina’’
’’A, ko su ti mama i tata?’’, čovek se prislonio na štap svom težinom i piljio u devojčicino lice čekajući na odgovor. Gledala ga je nekoliko sekundi i naglo ustala i potrčala dobacujući ’’A čiji si ti, a!’’, još jednom se okrenula i nasmejala čoveku sa podignutim štapom uvis dok su ovce uznemireno trčale u svim pravcima.
Zadihana, podigla je daščicu i otvorila vrata sačinjena od nekoliko tanko isečenih dasaka, ušla i zatvorila. Na tren je zastala okrenuta glavom ka unutrašnjoj strani vrata, pomilovala prvu dasku sive, mrtve boje drveta. Uzdahnula. Nastavila tako pognute glave, ušla u kuću, tiho.. kroz tupo udaranje zidnog sata odjeknuo je pljusak šamara..i bujica reči se struštila na nju. A ona nije mogla da razazna išta, osim eha šamara od koga je brideo zacrvenjen obraz. Niz nogu se spuštala topla tečnost koja ju je na tren grejala dok se i ona nije naglo ohladila u barici na daščanom podu. Nije mogla ništa da kaže, čini joj se da je bilo šta izustila ugušila bi se od suza koje su je pekle u oku. Od snažnog drmusanja ramena glava joj se klatila gore dole i jedna suza nagomilana u oku otela se i skliznula niz vrh nosa gde se stopila sa slinom i nakapala nežnu tkaninu majce negde na sredini grudi. Nije mogla da izdrži, šmrknula je i onda je ruka poletela i potkačila uvo i zavonilo je metalnim zvukom.

Dugo nije mogla da zaspi. Stopala su joj bila ledena pod debelim prekrivačem, nos pun tako da ga je s vremena na vreme tiho brisala krajičkom jastučnice. Mesec je razlio svoju mleč kroz malo staklo prozora. Disanje sanjača i otkucaji sata. Plašila se da zatvori oči. Srce je ludo kucalo da kada zatvori oči, mešalo se sa imaginarnim batom nečijih koraka. Brojala je...

Bilo je oko podneva, vodenica hučala tako glasno ali i donosila silinu radosti. Devojčica je tu brala bele rade. Reka je vijugala i ličila na srebrnu zmiju. Zvuk kao da neko lomi granje ju je prenuo. Načuljila je uši kao praganjana životinja da oslušne boju tišine. Nasmejala se glasno kako bi se osetila nadmoćno i dala se u beg.

Nemoj da kažeš nikome. Čak ni tati, a mama bi se ljutila, znaš, osetila je dodir po kosi, gledala jabuku u ruci i grizla donju usnu. Nije znala šta da kaže. Moraš da budeš dobra, tako su svi govorili, dobra devojčica. Jako ju je uštinuo za obraz dok se nije pojavila mrlja kao kada gnječiš višnju i ostane .. Pljunuo je na kažipst i snažno počeo da trlja njen obraz, a onda je prestao dosetivši se da je to od uštipa. Zatrknula se ali se brzo predomoslila i krenula korakom, sve sporijim i sporijim, kako se kući bližila.

Sela je na klupu i gledala u svoje ruke koje su držale jabuku. Činilo joj se da ako zagrize ostaće to parče u grlu i da će se ugušiti. Od same te pomisli ponestajalo joj daha i bilo vrelo u očima. Ustala je i trčala iz sve snage. Dok ju je prijatno grejlala toplota tela a srce bilo tako snažno, otvarala je usta da uzme daha i toplog vetra sa trunima prašine.

Opet je kasnila, ali nisu primetili. Jabuku je bacila iza kuće. Obukla pižamu i pravila se da spava tokom pola noći. Zabavila se pitanjima u glavi dok ju je napokon uspavao sinhronizovani hrk.

Dan je bio oblačan. Sva deca iz komšiluka sakupila se i igrala nečega. Bila je nemi posmatrač sve dok nije naslutila zvuk. Pravila se da ne čuje. Dva starija dečaka su merila su ko može veći luk da napravi piškeći nasred ulice. Dok ih je gledala mislila na odraslost, kako se svaki deo menja, raste. Začudila se otkud je to iste boje kao i njene. Jedan se okrenuo, Milan, on je drugi razred, otpljunuo je i drsko nasmejao krezubim osmehom:’’Vi, devojčice to ne možete!’’ okrenula je pogled, Slađa i Bilja su se otimale oko bezglave lutke:’’Ja sam mama!’’; ’’Ne, ja sam!’’, tlo se zaljuljalo i našla se na zemlji, u prašini, poderanog kolena. Jedna ruka joj se primakla, opipavala joj ramena i već se našla u naručju.

Sedela je na klupi teško dišući. Milan joj je nailazio iz suprotnog pravca, musav sa rukama u džepovima. Išao je sredinom, pravolinijski.. nije mu promakla banana koja je ležala pored devojčice. ’’Šta radiš?’’. Pogledala ga je ispod trepavica’’Ništa’’. ’’Odakle ti banana?’’ ’’Donela mi je vila.’’ Milan je zavuko ruke još dublje u džepove i šutirao kamenčiće, a očima je vrebao bananu,’’daj mi je!’’, ona je nevoljno pogledala bananu i tiho rekla’’uzmi je sam..’’Nije mu trebala reći dva put, zgrabio je bananu i potrčao dok se na tren zavijorila njena plava suknjica od siline njegovih pokreta a već je nestao iza kuća. Osvrnula se oko sebe, zadigla suknjicu i pustila jedan dugi mlaz čiji je žubor zaglušilo zvono koje se čulo u daljini. Gledala je u taj mlaz i rukom ravnala nabore na suknjici, mislila je kako njen i bez luka duži, treba samo pronaći mesto gde će se mlaz izdužiti i beskonačno teći. Zadovoljno se nasmešila i polutrkom krenula kući.

Majka je prala suđe, nije je ni pogledala kada je ušla. Baba je sedela iza njenih leđa, u ruci je držala tacnu sa šoljom nepopijene kafe. Ništa nije razumela a gledala ih dok naizmenično pričaju. Nije se osećala delom te simbioze. Tiho je sela pored njihovih nogu i šišala lutkama kosu. Želela je da se tako jako razboli i umre.



Klali su svinju. Žene su se uskomešale noseći posude iz kojih se pušila vrela voda. Devojčica je sedela kraj prozora i sve to gledala. Dva jača muškarca držala je za zadnje noge dok se ona ritala i skičala. Bila je to vrlo velika, debela svinja. Jedan krupni muškarac u plavom prljavom mantilu, ščepao je za uši i prešao velikim nožem preko njenog vrata. Oteo joj se poslednji krik koji je razderao samo nebo. To je bilo sve. Krv se je gusto potekla u nekakvu limenu posudu u rukama komšinice. To je bilo sve. Okrenula se od malog prozora i pogledom tražila nešto u polumračnoj sobi. Došla su deca iz komšiluka. Hteli su da se igraju svinjokolja, ali, niko nije hteo da bude svinja.
Izašli su napolje da gledaju. Svinja, obešena za zadnje noge visila dok je iz nje kapala gusta krv, kap po kap, kap koja bi se rasprsnula o limenu posudu i pravila sitne pege o zidove posude. Onaj muškarac što ju je zaklao, otpio je pruženu čašicu i okrenuo se svinji i počeo pažljivo da joj struže dlačice. ’’Teto, šta to rade svinji?’’, ’’Čiste, dušo. To nije svinja, to je vepar, haha..’’ pas je zalajao i svi su se okrenuli da vide ko to dolazi, a devojčica je gledala u lešinu koja se lagano klatila na letnjem povetarcu dok na nju veselo sleće po koja velika zelena muva.

Išla je za babom koja je nosila limenu posudu i štap, spoticala se dok su se somotske faltne njihale pred očima, ponekad bi u oku zaigralao omot u kome su bila creva. Činilo se tada da će ih sa gađenjem baciti, ali baš tada ili bi prozujao koji leptir ili kakav crvrkut progvirio kljunom lepog letnjeg dana. Stale su kod česme, baba je razvezla omot i polako vadila jedno crevo, gurala štap u otvor, gužvala kožu creva kada bi štap naišao otvor, a sa druge strane je izlazila fina polusuva tamnozelenkasta kaša. Raširenih nogu i savijenih leđa nadnela se baba i ispirala creva. Kaže, doći će jedan čovek da napravi kobasice da imaju za sv. Iliju. Pored česme žuborila je mala rečica. Devojčica je stajala nasred nje i gledala u jednu ogromnu betonsku cev koja je je držala most. Sunce i senka se dodirivali na metar od njenih nogu, sitne ribice plivale u bistroj vodi. Bilo ih je, da kada bi precizno pružila ruku, mogla bi uhvatiti jednu, sićušnu, na dlanu...

’’Kobasica od svinjskih creva punjena skuvanom krvlju pomešanoj sa mlevenim mesom. Snajka, je l imaš bibera?’’
Devojčica je stajala nasred sobe, nije znala na koju stranu da se okrene, u ruci je držala belutak. Otac je unosio drva, majka se vrpoljila tražeći biber i prosipala nešto aleve paprike po podu..napolju je rominjala fina letnja kiša. Vazduh je bio težak.

Svi su sedeli za stolom, pili rakiju i vino a masna tepsija puna iseckanih masnih komada gledala ih sa beonjačama od masti. Osetila je vrelinu u gornjem delu leđa. Vrat ju je boleo. Pod nekakvom težinom je počela da se smanjuje.a stvari su poprimale bezličan oblik od magle u uglovima očiju. Zvuci su se gubili u daleke odjeke. Najednom se našla sa rukama pruženim uvis ogromnog crnog zida tepsije i grabila do pasa natopljena u svinjskoj masti, toploj.. gušila ju je prezaćinost i stvarala mehure u mozgu. Panično je gledala komade mrtvog mesa razbacane oko sebe, i onda ju je trglo gađenje u stomaku.
Bila je opet iznad tanjira, cela i dovoljno velika. Baba joj je pljusnula jednu oveću kobasicu u tanjir. Tačkice masti isprskale je po rukama. On je obrisao dlanom mast sa brade. Piljila je u kobasicu, uzela viljušku i nož i snažno zaškripala po tanjiru. Sekla je komad po komad, sva zaneta, ali kada je primakla, viljušku sa komadićem, licu, bespomoćno se osvrnula oko sebe i izbacila gorku žućkastu tečnost u sred tanjira a i malo po jednom delu tepsije.
Te večeri je imala halucinacije od visoke temprature.

"Sve što vidiš trenutno jeste ono od čega se udaljavaš. I kada gledaš tako unazad treba da se raduješ što ti se život desio." govorio je čovek u crnom odelu zabrađenoj strini čije su grudi preciznim vremenskim razmakom, jedro odskakale jedna od druge pod težinom isprekidanog jecaja: "E, šta je čovek danas, ništa je čovek!", slušala je razgovor dok je tako sedela kraj prozora.Gledala je ljude koji su se vrpoljili, odlazili i vraćali. Svi su imali ozbiljan izraz na licu i kada bi pogledali jedni druge, patetično bi razvukli usne u nešto slično osmehu Čovek u odelu je otpijao iz male čašice, krajičkom oka bi bi krzao strinine grudi i blago je tapšao po ruci: Udaljavaju se u svakom momentu. Umiru pre no što su stvarno mrtvi. Kreću se tako kao biljke bez svesti o životu. Jedu I hodaju, spavaju a ne sanjaju. Bude se, hodaju I jedu. Sutra, danas su već mrtvi...A ti snajka, treba da živiš. Proći će i ovo, mlada si, dece nemaš."
Devojčici se činilo da je mrtav čovek najviše živ. Samo o njemu pričaju. Jedni su govorili da je umro veličanstvenom smrću, drugi negodovali. Ali, nikada nisu saznali ko ga je ubio, našli ga rascopane glave, pretpostavljaju da je kamen u pitanju ali ni kamena nigde nisu našli. Ležao je tako u travi satima, oko njega se sjatile velike zelene muve, pantalone mu bile raskopčane a ud u erekciji. I to je sve.

‘’ Sutra postajem đak prvak’’, pomisli devojčica dok je bacila onaj mali belutak koji je odskočio nekoliko puta o drveni kovčeg.


objavljeno u Beležnici, br. 22

Нема коментара:

Постави коментар