четвртак, 06. децембар 2012.

Oko za oko, zub za zub




Oko za zub

Pažljivo je prebrisao objektiv, zatim naočare. Radio je to strpljivo nekoliko minuta. Zagrizao je jabuku, tiho opsovao i opipao levu jedinicu, činila se malo klimavom, ne gledajući, siguran u svoje pokrete spustio je jabuku na sto koji je bio tik iza njega, samo je jedan kraj virio sa njegove leve strane. Teleskop je bio uperen u Mesec, gledao ga je nekoliko minuta ali ubrzo ga uperio u susednu zgradu. Prvi prozor u desnom gornjem uglu nije bio osvetljen, posegao ruku i napipao jabuku, pažljivo ju je zagrizo misleći o jedinici. Letimično je pregledao sve prozore, okrenuo se stolu, bacio odgrizak u činiju, uzeo drugu, poslednju, spustio na ivicu stola. Svetlo na prvom prozoru u desnom gornjem uglu se upalilo.
Od daha se malo zamaglila prednje staklo teleskopa. Izvadio je krpu od jelenske kože iz dzepa i ovlaš protrljao.

Muškarac je seo na kauč, osvrnuo se oko sebe i počešao međunožje. Utom je ušla žena iz jedne od soba, nosila je dve čaše i vino. Spustila čaše i flašu na stočić. Uzela daljinski i polako sela na kauč, tik do muškarca. On je nasuo vino, čaša se prevrnula i veća količina vina se prolila na pantalone. Žena je prikrila usta rukom, smejala se. Muškarac se samo na tren nasmešio i svukao pantalone. Seo je.

Uzeo je jabuku sa ivice stola i trljao o dzemper od angore.

Žena jednom rukom menjala kanale, druga ruka joj je bila na muškarčevom krilu i kretala se u ujednačenom ritmu.

On je i dalje trljao jabuku o dzemper u nešto bržem ritmu.

Muškarac je jednom rukom prelazio preko ženinih grudi a u drugom je pridržavao čašu.

I trljao je sve snažnije. Pokreti su mu bili sve širi.

Žena je odložila daljinski. Ustala, skinula gaćice.

Primakao je jabuku ustima.
Muškarac je spustio čašu na tepih.

Zagrizo je.

Žena je opkoračila muškarca.

Osetio je kao da je nešto tvrdo u ustima.

Polako se spuštala i dizala, pa sve brže i brže..

Na vratima se ukazao tinejdzer.

Ženina noga je zakačila čašu.

„Deda, pita baka hoćeš li još jabuka“.

Proliveno vino se širilo po tepihu..

„ kh kh kh..“

Unuk ga je snažno udario po leđima a zaglavljeno parče zuba izletelo je kroz prozor u pravcu lepog, savršeno okruglog Meseca.





Zub za oko

Razmišljao je kako bi bilo dobro da da podstanaru otkaz. Već je počeo da se snebiva dok je zamišljao razgovor. Večeras ili sutra, hodao je blago pogrbljen neprirodno sporim korakom. Veče je bilo tiho, mirisala je ustreptala lipa, zastao je da udahne. Uspravio se, osvrnuo oko sebe i zario pogled u Mesečev savršen krug. Promrmljao je nešto sebi u bradu i nastavio. Ritam njegovih koraka je bio tako neujednačen, sam vazduh oko njega kao da je odavao nemir. Muljao je rukama po dzepovima. Najednom je izvukao ključ, pomislio je kako bi bilo dobro da otključa vrata, u poslednje vreme uvek zvoni. Da, to je znak, otključaće vrata od svoga stana, izbaciće uljeza iz kuće i ponovo će biti sve po starom.
Sa tom novom mišlju koraci su počeli da dobijaju drugačiji zvuk, življi, ujednačeniji, pa sve brži i brži..
Osmehnuo se, i lice mu se fino zbrčakalo poput zgužvane pamučne pelene. Zastao je, upro pogled u Mesec i najednom nešto oštro zabilo mu se u levi ugao oka, u samu beonjaču. Uplašen, potrčao je iz sve snage, ključ mu je nekoliko puta ispadao. Ustreptalo se saginjao i jurio dalje. Utrčao u zgradu. Nije ni pozvao lift, preskakao po dva stepenika. Na samom ulazu ključ mu je ponovo pao, u trenutku kada je zazvečao tiho je jauknuo poput nekakve ranjene životinje.
Iza zatvorenih vrata čuo se šum.
Nekako je otključao.
Neko je pojačao Tv.

Oko ga je toliko bolelo da ni na drugo ništa nije video.

Žena je ispustila sunđer iz ruke i zabezeknuto ga gledala.
Muškarac je ugasio TV. I ustao,

Žena je i dalje gledala ukočeno.

Muškarac je zgužvani brushalter iz ruke strpao u dzep.

„ Nešto mi je upalo u oko!“ bolno je izustio.

objavljeno u časopisu Znak

среда, 03. октобар 2012.

Reči pune vazduha

Poezija Natalije Ž.Živković: „U aorti mog srca“, Centar za djelatnost kulture Vojislav Bulatović-Strunjo, Bjelo Polje, 2010. Prva nagrada Risto Ratković za mlade autore.

„Mene ovde ne zanima istina već značenje“
Žak Derida 

Knjiga Natalije Ž.Živković podeljena je u pet tematskih celina (Udah-dah, Senke na ofingerima, U aorti mog srca, Na letovanju i Osećajna braća). Prvi i najupečatljiviji ciklus nije samo uvertira u delo već i adekvatan  rezime za poetiku cele zbirke. Dakle, prvi ciklus, Udah-dah, tačnije prve četiri pesme koje nose i isti naslov sa malim varijacijama (Udah, Udah II, Udah III i Udah IV) na semantičkom planu označavaju jedan mali život. To je mali život kako i knjige tako i bića kao bića. Naime, udasi, jesu čvrsto povezana celina iako jezikom naizgled vazdušasta, gotovo kao da je i nema, dok pojedini stihovi „štrče“ poput antena: „Zašto su ti ruke i noga zalepljene za zid?“; „Stići će ti autobus“ (Udah); „Videh i - „Jesu“: Mnogi ljudi koje nikada nisam upoznala“(Udah III) i dr.  No, kada dublje promislimo to daje bolji „prijem“ pesme  čitaocima.  

Baš kao i u životu tako i u pesmi svaki udah je jedan mali tren. Ako zastanemo onda i primetimo. „Ovako, udahnem/o“. Udah prvi govori o rođenju bića a samim tim i pesme tj. u ovom slučaju i zbirke.  Ona korača ulicom, ona govori, ona peva. A kad peva oseća se zdravo. „Zdravlje je u rečima“. I tu, baš tim stihom koji „otrže sa usana“ ona nam daje distinktivne jedinice za dalje razumevanje njene poezije, daje nam ključ.  Dakle, s jedne strane imamo opozicije zdravo/govoriti/spavati/biti šaren/ biti u šumi i nezdravo/čutati/biti budan/siv/ živeti u gradu. Ovo mogu biti smernice koje se daju detetu počev od njegovog rođenja - učenje o tome  šta je dobro a šta, pak, nije. To se lepo nadovezuje na stih „ Svet gleda ko odojče“ u Udahu II, smisao se ponavlja, svet se polako definiše odgovorom koje je i pitanje „Ne vidi: Svet je u strukturama.“ Da bi već u Udahu III preispitivala postojanje, prispitivala to jesam“Prašina se hvata za nogavicu/Znači jesam“ u jesam li „nisam još stigla da...“ – budem – jer ako jesam i konstatujem da jesam – zašto se onda pitam (kad i pitanje potvrđuje isto). Dakle, zašto se pita? Pita se jer nije stigla da: „cvrlja u zatvoru“, „kockarka bude“, „bude svirač orgulja“, „bez noge bude“ i dr., i kako bi zaustavila taj vrtlog ne-mogućnosti ona dalje kaže: „Ovako, udahnem“ i tu je sve stalo. Vreme je stalo i za čitaoca jer ja ipak jesam - „Vreme je: Sadašnje.“

Valja spomenuti i sledeću pesmu koja se nalazi u okviru prvog ciklusa, jednu od najuspelijih. Dakle,  Žena-so, gde lirski subjekt već u prvoj rečenici zaokružuje sebe, daje granice koje su i smisao postojanja a ovde je početni smisao u vidljivosti. Kada obriše granice onda je neprepoznatljiva “stapa se sa okolinom“ i postaje objekat. Bitan momenat je kada od Realnosti beži u Realnost jer „teško je izmaštati Realnost“, njen beg je stapanje sa morem - beskonačnošću „otvorena kružnica: more i ja“. I u toj beskonačnosti kapljica ona nikako ne bira slučajno da bude so. I opet, pitanje je zašto bira da bude baš so a ne kapljica u moru? Ukoliko bi se kapljica otrgla od mora ona bi nestala, isparila ili bi se stopila sa peskom dok je so  i dalje vidljiva. Zrnce soli ima veću mogućnost da opstane i u ovom slučaju ostavi trag (na Akselu), ostvari ljubav jer samo u tom slučaju je nebitno da li je vidljiva ili ne, tu je ona već Žena-so a ne samo so, žena a ne samo začin. I tada kao žena jeste slobodna i u tonu jednih oponentnih  momenata gde „odsecanje vlasi boli“ i trenutka kada „telo u pesku je“ gde i dno mrmori ona se smeje zajedno sa Akselom celom tom svetu „prastarih/piramida faraona“, smeju se bezbrižno „usnama dva večito mlada deteta“.

Zbirka pesama „U aorti mog srca“ nastavlja se u istom maniru, bezbrižne dečje veselosti, lepršavosti i eteričnosti katkad i pomalo naivno (Španci, Zašto mi rušiš Sneška...) a negde i nevešto pa tako imamo i  manje uspelih pesama (Ona, Ona II, Vojna omaška i dr. ) koje i pored toga nisu opterećenje za čitaoca jer uprkos tome imaju finu notu već malopre spomenute dečje veselosti i lepršavosti. Otud bi se moglo reći da je njena poezija „šarena“.

Važan momenat je  pitanje „ko sam“,  koje bi u neku ruku, moglo bi se reći da je opšte mesto ali ne i u poeziji Natalije Ž.Živković. Ono se  proteže se kroz celu zbirku na vrlo osoben način:  začuđenost nad svetom je ona dečja radoznalost ali se svet pre posmatra unutar bića i ono što lirski subjekat preispituje je sopstvo u tom svetu.  Jer svet se podrazumeva, ako bismo prafrazirali pesnikinju: svet je ono što vidiš i kako vidiš, ali da bi video potrebno je saznanje ko si:
„Po čemu sam različita od stolice? Po čemu sam ista sa bilo čime?“, u upitanosti nema odustajanja:

„Jednoga dana 
Ako pojedem jabuku do semena
Saznaću 
Pravo ime“ 

Što se kategorisanja ove poezije tiče, najsrodnija je nadrealizmu, no treba postaviti pitanje je li ovde automatsko pitanje posredi?  Po vrtoglavoj smeni stihovi gde nit smisla može da izmakne i ostane oneobičena izjavna rečenica otrgnuta iz konteksta kao i nizom asocijativnih veza moglo bi se reći da jeste. Ali, kada se bolje zagledamo u formu a ona je gotovo neprimetna i deluje vazdušasto,  jedini trag je semantički preliv koji boji pesmu, ipak, ne možemo reči da je nema - Počev od udaha gde je Udah I i osmišljen od dve strofe ili Udaha III – gde su strofe raspoređene u tri celine i Udaha IV gde je pesma podeljena u četiri strofe.

Pre svega  treba napomenuti neobičnost jezika u pesmi. I pored brojnih neologizama pa i okazionalizama, pleonazama, tautologije a tako i nepravilnih gramatičkih struktura kao i nepovezanost iskaza ili bar naizgled nepovezanih iskaza – koji se opet stapaju u celinu sve daje  viši smisao kako i u  pesmama ponaosob  tako i celoj zbirci. Dakle, pogreške su s namerom korišćene negde manje-više efektne što i nije ništa novo u savremenoj poeziji.

Jezik je, dakle, elastičan. Pesnikinja eksperimentiše i rezultat je najuočljiviji u pesmama Šaputanka, Aksel, Čovek mog života, Podlac. U Šaputanki imamo jednu finu dozu eufoničnosti. Zvukovni sklop pesme svojim ritamskim i glasovnim sazvučjem veoma doprinosi tom osećaju. Na taj način su dva strukturna sloja – zvukovni i semantički dovedeni u međusobni sklad. Ali taj sklad, osim ako nije reč o prvoj strofi:

„Eulalija...
Trebalo je da se zove
Da joj izrastu od reči kljove
Da na hiljadama jezika diše
Da imenom naziva svaku kap kiše“ 

uspostavljen je po cenu opterećenja teksta ponavljanjem spleta glagola i asonanca. Smisao pesme podudara se sa smislom čuvene pesme „Med javom i med snom“ L. Kostića, Eulalija je baš ta pletisanka, no, naravno, Natalija Ž.Živković nije dosegla tako daleko izrazom iako je na pravom putu. Ako bi se, pak, dalo porediti, njen izraz je najbliskiji Dušku Radoviću doduše samo jezikom kojim je pisala, a ne i temom. Ta sličnost sa D. Radovićem ogleda se u neposrednosti, jednostavnosti jezika i slika kao i iznenadnog naleta duhovitosti (karakteristične su pesme Noćna sloboda, Čovek mog života, Pisci jure čitaoce i dr.). Pesmu Pisci jure čitaoce, posebno bih izdvojila zato što implicira na stanje u savremenoj književnosti. Na primer:

„Bradati pisci jure
Golobrade čitaoce sa 
Kačketima natraške okrenutim
Kliču:
Budite čitaoci!“

ili:

„Ušli mladići i devojke
U nekakav hol
Pisci tuda redom prolaze
Diskove s PDF verzijom pronose
Recituju linkove“ 

što će reći, pesnikinja neposredno ali vrlo smisleno progovara o odnosu pisaca i čitalaca, odnosno o nametljivosti i samoreklama pisaca, gde u moru pisane reči, čitalac se gubi usred  kvaniteta, bespomoćan, jer je kvaliteta sve manje. No, to sad nije glavna tema ove zbirke, već  lakoća kojom pesnikinja plete predivo od stihova. 

Osnovni utisak koji imamo o poeziji Natalije Ž. Živković je zapravo ta lakoća. Dok čitamo mi kao da „unosimo“ u sebe „reči pune vazduha“, i baš taj utisak jeste ono što je samoj pesnikinji svojstveno – stih poput vazduha, to je njen lični pečat. I baš zato, s pravom se može reći da je ova poezija tako osvežavajuća: čitalac je, jednostavno, oslobođen težine.


objavljeno u Beležnici, br.24-24

Provokacija u ulozi katarze

Provokаcijа u ulozi kаtаrze

 Vlаdаn Mаtijević, Čаsovi rаdosti (Avаnture Mаce Aksentijević, krаtki viteški romаn), Politikа, Nаrodnа knjigа, Beogrаd, 2006. ''



 Erotizаm je pre svegа veomа dirljiv, аli to mu ne smetа dа istovremeno bude i nešto nаjsrаmnije'' Žorž Bаtаj

Pojаm erotskog u umetnosti imа zа cilj dа probudi uspаvаnu empirijsku svest, аli ne sаmo empirijsku već i svest o sebi kаo biću. Biti živ - to je ono čegа se svаkа jedinkа, kаo i društvo, plаši! Eros nаs uvek prožimа, pokreće i terа nа rаzmišljаnje- bilo o nаšim sopstvenim predrаsudаmа bilo o oslobođenju. Eros, onаj mаli golišаvi dečkić kаko je predstаvljen u grčkoj mitologiji, tesno je povezаn sа Tаnаtosom, bogom smrti. U suštini to su dvа krаjа jedne niti, one što čini život. Odsustvo erotizmа u nаmа čini dа se ne osećаmo živim. Prisustvo Tаnаtosа i rаzmišljаnjа o njemu čini nаs destruktivnim. Eros je bujicа životа, njegovа nаbreklost i onа može biti toliko snаžnа dа prelаzi s one strаne sve bliže i bliže Tаnаtosu, destrukciji, krаju, ništаvilu. 

Dаnаs je mаlo temа u knjižnjvnosti koje se bаve erotizmom u prаvom smislu reči. ''Mаlo'', uslovno rečeno jer se dаnаs većinа pisаcа uprаvo bаvi ovom temom! No, koliko ''duboko'' ide, koliko su duboko ''zаgrebаli'' biće ili su sаmo mаlo nаčeli površni sloj, jesu pitаnjа kojа ću ostаviti po strаni. Vlаdаn Mаtijević u ovom pikаrskom romаnu, nа sаmoj grаnici između pornogrаfskog i erotičnog uprаvo ''zаgrebаo'' do sаme dubine bićа, i kаže, nа sаmom krаju romаnа:
„Morаo sаm dа je nаđem, dа je stvorim. Nisаm imаo izborа...Nisаm bio zаdovoljаn, nisаm mogаo dа se opustim, bio sаm u grču...Molumrtаv sаm tumаrаo svetom, sve dok nisаm shvаtio dа je u mаci rešenje problemа. Avаj, bez mаce sve je ništа, i zаto sаm morаo po meri svoje želje dа je smislim, dа je stvorim, dа je nаđem, dа je zаvedem, dа je uzmem, dа je zа telo i dušu imаm.“ *
Sаvremenа erotskа pričа ne može dа se oslobodi uticаjа Frojdove psihoаnаlize . Dаnаs, izа erotskog doživljаjа krije se, posve nešto drugo: pokreće se mnoštvo pitаnjа o smislu, trаgаnju zа sopstvenim identitetom, odnosimа sа svetom spoljа i unutаr bićа, аrhetipskim odnosimа između polovа, govori o rаnjivosti i krhkosti bićа.Tаkvа je i poetikа Vlаdаnа Mаtijević. Krаtаk, provokаtivаn dvosmislen ''viteški romаn o аvаnturаmа Mаce Aksentijević'', ili ''Čаsovi rаdosti'' Vlаdаnа Mаtijević, jeste eksperiment: postmodernističkа prozа predstvljenа u formi poezije. Matijević u ulozi sаvremenog Servаntesа, dаrivа drugo telo i novi život '' stаrom dobrom '' Don Kihotu, on postаje Mаcа Aksentijević. Nаime, reč je o pikаrskom štivu nаpisаnom tаko dа predstаvljа dve protivrečne rаvni - Prvo, Mаtijević eksperimentiše sа trаdicionаlnim postupkom grаđenjа sižeа i forme. Pričа ne teče epski kаo što se od viteškog romаnа dа očekivаti, već lirskim tempom, gde je čestа upotrebа pаrаlelizmа i ponаvljаnjа:
 ''Bili su zаdihаnа tronogа zver što sаmа sebe ždere i loče... Bili su zаdihаnа tronogа zver čijа stopаlа tonu...Bili su zаdihаnа tronogа zver slаtke krvi i ledenog znojа...'' Pisаc se igrа prаvilimа klаsične poetike, ''pretvаrа'' glаve romаnа u pesme - bez forme pesme. Klаsičnа poetikа zаhtevа dа romаn imа fаbulu, pesmа formu stihа. Dok čitаmo Mаtijevićev ''romаn'' kopkа nаs pitаnje, kаko dа interpretirаmo- kаo pesme ili krаtke priče ili romаn? Ne zаdovoljаvа nijednu dаtu formu, u potpunosti. Drugi pаrаdoks je dа , pripovedаč - nepoprаvljiv romаntik, sа jeftinim frаzаmа kаo ''Neke noći, jednostvno, nije moguće zаborаviti'' i pаtetičnim motivimа: sаstаnаk dvoje ljubаvnikа u nаpuštenoj kući; poređenje njene kose sа mesečevim zrаkom...koristi , već, toliko putа viđene izаrаze:
 '' Zimа je vuklа svoje kofere... '' , '' Mogu dа otpuste hiljаdu rаdnikа...аli njemu je večerаs nаjteže.'', dа bi postepeno izlizаne frаze '''spustio nа zemlju''; ''Može dа pаdne kišа, а može i dа ne pаdne, može i pomrаčenje Mesecа žutog dа bude, svejedno, onа je ušlа u tuđi аuto, i polаko se gubi u dаljini.''
 Čitаlаc se nаlаzi u nekаkvom procepu – klišeа u novom ruhu, i brutаlnog jezikа koji opisuje scene žestokog seksа i obilje psovki. Jezik bez cenzure, bez dobro poznаtih rezovа on ide do krаjа, gde se erotsko grаniči sа pornogrаfskim (''Sаtirаnje'' ), gde se tek pronаđen smisаo dovodi do аpsurdа, podsećа nа Čаrlsа Bukovsog u ''Bludnom sinu''. Likovi su u večitom proleću proživljаvаju ''mirne dаne nа klišiju'', H.Milerа.Ulice kojimа hodа Mаcа Aksentijević, poprište su rаzdrаgаnosti, bludа, veseljа i ekstrаvаgаntne аvаnture. Sаmim tim što je opis Mаce Aksentijević dаt krаtko - opisom orgаnа i nаglаšаvаnjem prаznine u predelu grudi, onа je dаtа sаmo kаo fizičko biće, ono što je njoj porebno je više živosti, plаstičnosti . Onа je u poređenju sа prirodnim svetlom neonskа sijаlicа. Mrtvа prirodа. Klon glаvne junаkinje konvencijаlnog romаnа. Pisаc, kаo dа stаlnim ponаvljаnjem njenog imenа i prezimenа, Mаcа Aksentijević, potvrđuje njeno postojаnje. Ali onа kаo fizičko telo – progovаrа jednim posve drugаčijim jezikom, kаko kаže Ivаn Čolović : '' to je telo koje govori svojim glаsom (oslobođeno nаslаge znаkovа, simbolа, metаforа)...u ideаlnom slučаju, jezik više ne bi slikаo, interpretirаo telo, nego bi gа ostvаrio... Telo koje govori o svojim nаslаdаmа, ritmovimа, disаnju.''**
 I telo, koje, čini se, svojom krаtkoćom postojаnjа, rаspаdаnjem i smrtnošću, poručuje ''vita brevis!'' Mаtijević ovde posebno ističe efekаt suprotnosti. Dаto je jedno emotivno zаkržljаlo biće oslobođeno bilo kаkvog smislа, plаnа, ciljа, iritirа svojom rаvnodušnošću, dok je sа druge strаne dаt živi orgаnizаm sаtkаn - od krvi i mesа, spletа čulа i reči... Lik Mаce Aksentijević, grаđen je složenom tehnikom. Kаo pri ljuštenju slojevа crnog lukа. Sloj po sloj.. Prvo sаznаnje o njoj je u uvodnom delu: gde sаznаjemo dа je nečijа muzа, zаtim, onа je nečiji strаh (Stojkа Đukаvcа), nečijа ljuvаnicа, аli još uvek ne znаmo ništа konkretno o njoj, sem sаznаnjа iz ''Opisа Mаce Aksentijević'' još uvek nije stvаrnа.Kаd kаd se može porediti sа kаkvim mehаničkim strojem u fаbrici koji ispunjаvа svoju kvotu (kаo tаkvа je prikаzаnа u ''Dnevniku Mаce Aksentijević''). Opscene аvаnture Mаce Aksentijević jesu, kаd kаd ekstаze koje se grаniče sа smrću (''Orgаzаm'' ), kаo i stаromodni pаsаži ukаlupljenog romаntičаrskog pogledа nа svet u neobičnom kontrаstu sа cinizmom sаme priče:
 ''Poezijа je čudo, pomislilа je Mаcа Aksentijević, i dirnutа lepotom zаplаkаlа. Mnogo su joj se svidele pesme Rаdetа Prustа, i bilo joj je drаgo što se setilа dа njimа u čаst pusti koju suzu. U tim trenucimа se ponosilа ispoljenom emotivnošću, i ignorisаlа svoj kаrаkter koji joj je govorio ne preteruj. Činilo joj se dа suzаmа overаvа potvrdu dа imа dušu. Morаm češće vežbаti dа plаčem, zаključilа je Mаcа Aksentijević...'' Dа bismo, nа krаju otklonili poslednji sloj i otkrili njenu rаnjivost! Sve to dаje posebаn prizvuk podrugljivosti, čovečijoj bedi i duhovnom siromаštvu. Onа je izvаn konvencijаlnosti, izvаn prаvilа, izopštenik, u stаlnoj pobuni sа svetom. Jer, čаk i rаnjivost Mаce Aksentijević je provokаcijа. U priči ''Mаcа Aksentijević i mlаdi đаkon'' predstаvljenа nа duboko ljudski nаčin: od velike erotske glаdi kа kаnibаlizmu: ''toliko te želim dа bih mogаo dа te pojedem'', često spominjаnа frаzа u životu аli nimаlo bezаzlenа. Jer kаdа se pаžljivije promisli o tom - kаo dа se time želi dopreti do sаme suštine, biti. Proniknuti do sаmog smislа želje, kаo dа njeno puteno zаdovoljenje nije dovoljno. Ono što čitаlаc očekuje od sаme priče sаmo je uzgred pomenuto, stаvljeno u drugi plаn, kаo i kod Mаtijevićа u ''Mаcа Aksentijević i smrt'' dаtа je sаmo u grubim crtаmа, koliko je Mаcа Aksentijević odlučilа dа živi, i kаko bi volelа dа živi, tj. dа iskoristi život što je više moguće, аli nije dаt njen odnos premа sаmoj smrti, njeno rаzmišljаnje jer nju čudi pomisаo dа će i posle nje postojаti svet. Sаvremenа erotskа pričа ne može dа se oslobodi uticаjа Frojdove psihoаnаlize . Dаnаs, izа erotskog doživljаjа krije se, posve nešto drugo: pokreće se mnoštvo pitаnjа o smislu, trаgаnju zа sopstvenim identitetom, odnosimа sа svetom spoljа i unutаr bićа, аrhetipskim odnosimа između polovа, govori o rаnjivosti i krhkosti bićа...Tаkvа je i junаkinjа Mаcа Aksentijević.

 Poetikа Vlаdаnа Mаtijevićа imа zа cilj, dа prosečnog čitаocа ''pročisti'', oslobodi predrаsudа. NJegov klon žene ogoljen je do sаme ljudskosti. Klon, jer uprkos svemu, jer Mаtijević nije dopro do sаme suštine ženskosti već one zаmišljene, kаko i sаm kаže nа krаju knjige, u „Belešci nаđenoj među pаpirimа piscа...“(o čemu je već bilo reči nа početku ovog prikаzа)- onаkve žene kаkvu muškаrаc zаmišljа, žene sа oslobođeneim libidom bez ikаkve grаnice i predrаsude аli i površnosti, nesvesnosti bilo čegа drugog osim seksuаlne želje i ispunjenjem iste. Poetikа kojа rаđа nesаnicu, deluje kаo hlаdаn tuš, šokаntno... Onа je nаstojаnje dа se gde gde ironijski а ponegde i sаrkаzmom i humorom, opiše velikа аvnturа Mаce Aksentijević, tj. pokušаj dа kroz žensko iskustvo, žensku svest i podsvest,( аli ne i nа ženski nаčin! ), propovedа o jednom vidu slobode. Kod Mаtijevićа, likovi su zаdovoljni i sа nekoliko ''čаsovа rаdosti'', iznovа trаžeći još, u neutoljivoj žeđi zа sveukupnim buđenjem čulа .

 *Vladan Matijević, Časovi radosti, Narodna knjiga, Beograd, 2006.

 **Ivan Čolović, Erotizam i književnost, Narodna knjiga, Beograd, 1990.

 Objavljeno u Beležnici, br. 23., Bor

уторак, 03. јануар 2012.

Čarigoniseja, priča o Fejsbuku

Čartigoniseja

Stani! Traj!

Čartigona Popoklijević je rano jutros izbrisala profil na Fejsbuku. Znam da je ona izmišljena ličnost ali najednom osetila sam takvu prazninu u želucu da sam otvorila frižider. Našla sam neku paštetu ko zna od kad, pojela je bez hleba, zatim kiseli kupus, sojin margarin, papriku iz turšije, blago ukiseljenu krompir čorbu i dalje sam bila gladna. Otvorila ostavu i našla neki keks, nije ostala ni mrvica. Posle sam tumarala po kući i naletela na teglu dzema. S mukom je otvorila. Na samom vrhu taložila se plesan, otklonila sam je velikom metalnom kašikom i nastavila halapljivo da proždirem. Umakala prste ali nisu mogli da dosegnu dno tako da je ostalo malo. Gotovo iznervirana, obula sam patike, ogrnula jaknu i izašla. Dok sam tako šetala, praznina me je mučila pa sam pogledom lovila prvu pekaru ili prehrambenu prodavnicu, štagod, samo da je hrane. Nije ih bilo u blizini a meni se nije pešačilo jer je svaki korak uskovitlao želudac da je pravio jedan mali vrtlog i ja sam mislila samo na to kako da zasitim tu malu životinju u mom organizmu.
Jedna starija gospođa hranila je golubove i ja sam imala želju da se pretvorim u jednu od ptica i sve pokljucam. Umorna od praznine sela sam na klupu prekoputa nje.
Gospođa i ja, gledale smo se ispod oka, naizmenično. Dovoljno je bilo da se jedna od nas obrati ovoj drugoj da se započne razgovor, ali ne. Obe smo ćutale. Sedela sam kao prikovana i priželjkivala bajati hleb ili bar koju reč. Misao o mojoj virtuelnoj prijateljici bila je sklonjena u stranu, bila sam koncentrisana na izmišljeni razgovor ove gospođe i mene. Tekao bi, na primer, ovako:
- Boli me želudac, podajte mi malo tog hleba.
- A, ne kćeri, imam ja za tebe nešto drugo- otvorila je veliku torbu, izvadila pletivo, spustila na klupu, zatim knjigu sa naslovom Pohvala ludosti, spustila pored pletiva, pa onda jedan zamotuljak, e njega je spustila na krilo, izvukla naočari, metnula ih na nos onako kako to starije gospođe rade i polako odmotavala i odmotavala i odmotavala..činilo se da to traje. Slojevi kuhinjskih krpa, zatim celofana, pa i papira. Mislila sam da na kraju neće biti ničega ali na beloj salveti stidljivo se ukazalo malo parče pite od jabuka. – eto..uzmi, to će ti zalečiti želudac.
Htela sam nešto da kažem ili bar da posegnem rukom za pitom, ali ni mukajet. Kiselina se pela uz grlo i kao kad nastupi košmar u snu, mada ovo nije bio san, izbacila sam sav sadržaj iz želuca. Ustala, počela da trčim glavom bez obzira, postiđena a golubovi sa bajatog hleba prešli na delikates.
Prenula sam se. Srećom cela ta scena se odigrala u mojoj glavi. Naglo sam ustala, uzela parče hleba koje je štrčalo na klupi do gospođe i dala se u beg.

Gospođa je nešto vikala za mnom, nisam mogla da razaznam šta.



Kad dosadite sami sebi možete da napravite odličnu karijeru na Fejsbuku!

Ceo dan je nedelja, a ja mrzim nedelju! Nedeljom volim da gledam filmove, a danas je nedelja i ne gledaju mi se filmovi! Konektovala se. Onako po navici uključila Fejsbuk.Čartigone nema! Mandarina Klavirović se priključila nekakvoj bezveznoj grupi, obrisala sam je. Salama Jede Stalno Keks i Slavujka Ženomirić su definitivno feministkinje. Pa dobro, ako, može im se, ali mogle su bar da depiliraju brkove. Tja, pa nije to simbol feminizma! Živojed Slovenac je napisao svoj prvi status: „ Čuvam žensku decu iznad 15 g ’’, šta g? Grama? Nije stavio tačku debil jedan nepismeni, delete. Veliki Falusoidni Tip me je izbrisao. Zašto?! Milicina Trepavica Srkinja je u vezi sa Perom Bodoježić, ipak palčić, sa onakvom težinom da nađe nekog, da.. Dosadno mi je. Naivna Suzopatetič mi je zatražila prijateljstvo. Ah, kakav smor..Delete, delete, delete.



Olja Bećković uvek istakne ono najlepše na njoj - noge!

Mora da sam zaspala za računarom. Oh! Prosula sam kafu po tastaturi. Do đavola! Ne radi! TV. Menjam kanale. Kako bi bilo dobro da nekako ispari nedelja.
A šta ako se Čartigona vratila? Šetala sam nervozno po sobi bez mogućstva konekcije. Kakav užasan dan!
Ustaću rano i kupiti novu tastaturu. Ali, ako se nije vratila znači li to da će i sutra biti nedelja? Do đavola!


Ja sam emotivno nezrela i socijalno neinteligentna, ali imam dobre reflekse!

Danas sam na chatu startovala Čartigoninu prijateljicu. Malo smo pričale o njoj. Ni ona je ne zna lično, mada, čula je od nekog njihovog zajedničkog prijatelja da je u vezi sa Simom Pundurovićem. Ej, Čartigona i Sima! Ko bi to pretpostavio. Pa Sima je čuveni administrator grupe ’’Bez jaja mutim odličnu kajganu’’! već tri meseca kako sam mu ponudila prijateljstvo i ništa!
Okačila sam na zid grupe odličan link, niko nije palcovao. Ja ne znam šta je ovim ljudima, kada okačim neku glupost sve palčići štrče. Ne vredi. Ima da se izbrišem svima za inat, pa da vide!
Izdržala sam čitava tri sata! Primetila je Svevideća Radoznalka, moja drugarica iz srednje..

Kupujem maglu!

Prošlo je nekoliko dana već a Čartigone i dalje nema! Počela sam da se pitam je li ona stvarno postojala ili sam je baš ja izmislila. Čitav jedan svet dešava se na Mreži, neke ljude znam, sa nekima sam pila i kafu, neke znam i iz života pre Mreže, neke sam i volela neke mislim da volim iako ih nisam videla. Ima i takvih koji me nerviraju, imam ih tu, eto, ne radi reda, nego potrebno je imati i takve. Tako deluje stvarnije. Ima tu i jedan poeta, Miško Suzomutić, ah, kako meni taj čovek ide na živce. Malo je reći da je glup, pre neki dan postavio je video, on na tigrastom kauču recituje svoje stihove uz čašu vina sa nekom baladom Crvene Jabuke u pozadini. Stihovi su glasili ovako nekako:

„Milkice, čokoladice, ljubim ti grudvice.
Milkice, ljubim te u oko
Ljubi te tvoj soko, plavi..
Taj ljiljan u ruci što ga mirišeš ti...“

I ne sećam se više, da bi završni stih bio :
“Ah, šta bih dao da sam dlačica u tvom nosu, ljubavi povuci me malo za kosu“..Ej, i to je imalo 77 palčića a o komentarima tek da ne pričam! Neki tamo, a vidim izdaje se za čuvenog kritičara, Vatalomej Rolanović, pohvalio ga je. Molim te! I to, napisao je:“ Poštovani g. Suzomutiću, vaši stihovi odišu svežinom i kvalitetom kakav još nisam sreo u životu, a kamoli na Fejsbuku. Cenim vaš raskošni talenat, voleo bih i da vas upoznam lično.“ I eto, ja prosto ne mogu da verujem! Eh, da je Čartigona tu, da bar mogu sa nekim o tome da pričam. Eto, nije ni čudo što se izbrisala. Mada, možda i izbrisao. Pobogu, pa ja ne znam ništa o njoj!

„Prodaješ maglu!“- napisala sam komentar „poeti“. Naravno, prvo se obrušila masa njegovih (ali ne i zajedničkih prijatelja), rekli mi kako nemam pojma šta je esencija poezije i kako ne mogu da razaznam metaforu od alegorije, a neka Supica Dok Sam Vruća sročila je ovako nešto: „ Poštovana gđice.. ne dajem vam zapravo, Ti ne razaznaješ dlaku u jajetu od sveopšteg smisla poezije. Tvoja duša nalikuje pasulju, previše je jednostavna tako da nisi kadra da sudiš o Uzvišenostima!“ Tja! A onda je Miško sveopširno objašnjavao svoj pesnički postupak i svima se zahvalio pa čak i meni (vrlo velikodušno od njega, pih!) da bi me posle nekoliko sati izbrisao.
Uostalom, nije ni bitno. Verujem da Čartigonu nisam izmislila, verujem da ona stvarno postoji i da je vrlo slična meni.

Kad ostari muškarac hoće a ne može a žena može a neće!

Pre nekoliko nedelja Golub Strahopatić mi je zatražio prijateljstvo. Danas sam malo voajerisala po njegovom profilu. Ima 405 prijatelja od toga uglavnom žene, i to mlađe, dakle, mojih godina. U onom prozorčetu gde treba nešto o sebi da napiše stoji :“Just me“. U informacijama piše da je Doktor opšte medEcine. Ima more slika. Slika na profilu mu je: on u belom mantilu sa stetoskopom koji je bezbrižno obešen oko vrata. U levoj ruci dimi se tompus cigara a u desnoj naočari za vid čiji jedan krak zamišljeno gricka. Ispod fotografije je napisao: Ja i Moja ordinacija.
On je bio i Čartigonin prijatelj. Hm. Pitam se šta je ona videla u njemu?

Nedostaju mi prijatelji koje svakodnevno viđam na Fejsbuku!

Danas je bila naročita gužva u gradu. Vrlo je moguće da je došao neki poznat političar. Jedva sam se ugurala u autobus. Gotovo da sam jedva i disala. Prozori su bili zamagljeni od disanja ljudi i gradske prašine. Nacrtala sam malo sunce na staklu i kroz to sunce videla dvoje kako se grle. Delovali su mi poznato. Znam! Pa to su Milicom Trepavica Srkinja i Pero Bodoježić! Divno! Divna je ta ljubav. Poslaću joj danas virtuelne ruže.


Sve u svemu začin Č.


Ne volim da jedem sama pa zato i retko kada kuvam. No, danas, sam se posebno potrudila. Jutro je bilo lepo a pijaca posebno živahna. Meni je sve to bilo neobično, možda zato što sam predugo na Mreži i možda je to uzrok što sam zaboravila lepotu stvarnosti. Možda..
Pozvala sam Milenu, njenog dečka i njihovog cimera na večeru. Oni su od retkih ljudi koji nemaju profil na Fejsbuku. Pravi prirodnjaci, trče, jedu zdravu hranu i tako to. A taj njihov cimer, Marko, on je mnogo simpatičan dečko. Pričala mi je Milena da je nedavno izašao iz duge veze..doduše ni moje virtuelne veze nisu dugo trajale. Posle dva tri susreta nije bilo više ničega da se kaže. Obično bih se zaljubila u drugog ili taj neko-on u neku drugu, naravno virtuelnu, savršeniju jer mene, pak, zna. Tako to ide, užasi savremenog života.
Moj stančić dugo nije mirisao na začine i svežinu koju sam unela pijačnim zelenilom. Spremala sam sos od pečuraka i zapečene tikvice. Čak sam i hleb umesila i to sa malo cimeta. Osećala sam se odlično, mada me je nestrpljenje da vidim staru prijateljicu dovodilo do one tačke kada si zbunjena i kada zamišljaš razgovor, a malo te je i strah jer ne znaš u kom će pravcu teći. Dugo se nismo videle a ja sam želela da ostavim utisak, kako na nju tako i na Marka.
Nestrpljenje je raslo kako su oni kasnili, i kasnili. Gledala sam u kazaljku i već me je hvatala tiha nervoza. Večera se hladila a oni i dalje kasnili! Kako je to glupo živeti bez mobilnog telefona, bar da jave. Stvarno nije u redu. Eto, već peti put zovem na fiksi telefon, niko se ne javlja. A šta ako im se nešto desilo? Ma nije, uvek je bila neodgovorna, ne znam kako je Milan trpi onakvu.

Zvono! Ah, konačno.

„hej..kako mi je drago..“
„i meni..“
„dugo se nismo..“
„da baš dugo..“
„ah, pa vi ste trudni, divno“
„da, nije li, za pet meseci imaćemo..“
„ja nisam znao da li roze sobu ili plavu..“
„e, a stvarno gde je..“
„e, pa on se odselio..“
„uostalom nismo više ni u kontaktu..“
„da, zaljubio se u tamo nekog..“
„jest, bre, kako se beše zove?“
„ ma da, ima neko čudno ime..nešto na Č ili na Dž..“

Ma da nije on sa Čartiogonom!? To objašnjava njeno odsustvo. Ali, ne znam ne bi ona sa Markom.. Ustvari, zašto ne?

„a je l’ imate njegov broj?“
„jok. Šta će ti. Nego što si toliko solila, previše začina stavila..“

Jedva sam čekala da odu.



Čokančićem ćeš me, čokančićem ću te!

Još dok je Milan Mileni vezivao pertle ja sam istrčala časkom iz hodnika, uključila lap top i vratila se sva u osmehu da ih (što pre) ispratim.

Pogledala sam Najnovije novosti, nije bilo ničeg novog. (Potom pogledala Najvažnije novosti. Nije bilo ničeg važnog.)
Slavujka Ženomirić me je obeležila u belešci. Na mom zidu me je Pero Bodoježić poljubio poljuBcem.
Nije se vratila, Čartigona.

Nervira me stanje u koje upadam zbog Fejsbuka ali lekovito je!

Danas je padala kiša. Naizmenično...prvo je počela da pada pa je zastala i opet počela da pada. Inače, volim kišu ali danas mi se nije izlazilo. Probdela sam pored računara. Prožvakala sam desetinu Statusa a da se nijednog ne sećam. Pročitala dve tri beleške..popila dve kafe i jedan čaj. Poslala dva tri Sms.
Osećam blagu mučninu. Volela bih da se sklupčam u malu kutiju pa da me stave u malo veću, zapečate voskom i pošalju na pusto ostrvo.

Opcija ničeg će nas uvek čekati zato je lakše pokušati nešto!

Iz blage letargije, trgla me je zvonjava telefona. To me je na trenutak zbunilo. Poslednji put sam govorila kada su mi Milena i Milan bili u gostima.

„ da?“
-
„ne razumem..“
-
„ali..“
-
„pa ne znam..“
-
„pa dobro..“
-
„ustvari...“
-
„ajd, videću..“
-
„e..“
-
„pa dobro. Dolazim.“

Uopšte ne smatram komplimentom kada mi neko kaže – ljudski si se ponela!

Mrzim da odsecam nokte, obično odem kod nekog drugog ko bi mi to uradio. Ali i dalje bi to bio strašno neprijatan osećaj. Koža mi se ježila u predelu vrata pri svakom odsecanju, ali to ne bi bilo ništa u poredjenju sa turpijom..brrrr........uvek se stresem pri samoj pomisli. Mad nokti su mi toliko porasli da se svakodnevno saplićem o njih.
Čovek je u biti takav, da, koliko god da je neprijatno mora ukloniti izvor smetnje. Izbrisala sam se.

Osećam se pomalo napeto, kao pred početak političke emisije!

Prvi dan bez Fejsbuka bio je pomalo neobičan. Razmišljala sam o svim tim ljudima koje imam na listi prijatelja. Ima ih negde oko 560.mogla sam da se setim nekih dvestotine, ostalih nisam, nisam znala ni kako se zovu.
Pokušala sam da pročitam neku knjigu. Listala stranice i hvatala sebe kako se gubim među redovima- pojma nemam šta sam pročitala!
Ideja da se možda Čartigona vratila terala me je da se opet aktiviram, no nekako sam izdržala.

Ponekad sam tvrdoglavija i od sebe same!

Drugi dan bez Fejsbuka! Čvrsto sam odlučila!

Lepinja sa kajmakom, miris eteričnog ulja i prašuma!

Ne sećam se kada sam toliko bila inspirisana. Život mi se učinio tako stvarnim. Trčala sam, disala sam. Završila sam dugogodišnji kolaž.. Koristila sam različite materijale. Boje su se odlično uklopile.
Jela kolače sa Milenom i Milanom Upoznali me sa komšijom.
Pozvao me je da izađemo! U petak.
Kada sam se vraćala kući, zatekao me je zalazak Sunca. Divno je. Taaako sam se opustila. Nije bilo čak ni onog blagog peckanja u predelu vrata.
Život je čista dobit!

Ne krećem od pretpostavke da mogu svi da me vole nego da to retko ko može!

Glavobolja me je probudila nešto pre jutra. Zgutala sam dva aspirina i skuvala duplu kafu. Spustila sam roletnu kada je izlazilo Sunce. Menjala sam kanale a od svega toga videla sam samo onu jednu tačku kada se kanali smenjuju i na pola sekunde ekran skupi u baš tu tačku. Iz sve snage pokušavala sam da odagnam svaku pomisao na ono što se desilo sinoć.

Uzalud bockaš- opkoljena sam knjigama!

-Šta je tol’ko dramatično?
- Kako šta je?! Recitovao mi je sve vreme Dučića misleći da je Rembo!
- Pa dobro, zbunio se čovek!
- Pa da, ni to nije tako strašno dok nije prešao na prozu!
- Pa šta je bilo sa prozom?
- Pa ništa, pomešao je Kastanedu sa Koeljom!
-Pa dobro, čovek ne čita, ali možda ima druge kvalitete?
- Da tek znaš koliko je pričao o zaštiti životinja..
- Pa lepo, voli čovek životinje!
- Upravo! Nosi kožnu jaknu, kožne cipele i kaiš. Ima dve ptice u kavezu i pojeo je dve pljeskavice posle izlaska.
- Pa dobro..Ne sviđa ti se lik. Ne vidim šta je problem?
- Kako šta je problem?! Pa ja sam spavala sa njim!

Nema ništa dugoročnije od trenutne slabosti!

- Pa dobro. Šta sad! Posle pet poziva, dva sms-a, tri mejla i dve dostave cveća..
- Pa nije to..
- Nego šta je sad?
- Pa sama si rekla da ima čovek drugih kvaliteta!

Više sam srčana nego srdačna!

Kako su dani prolazili tako je moja urođena nervoza isplivala na površinu. Potreba za Fejsbukom bila je sve jača i jača, ali nisam se dala. Posmatrala sam ’’stvarne’’ ljude i nalazila sličnosti sa virtuelnim. Ustvari, sve je to isto, samo su pristupi malo drugačiji. U svakom slučaju osećam se usamljenom- bilo da sam na Mreži, bilo da nisam.
Šetala sam bez cilja. Moj unutarnji kompas bio je pokvaren. Sever. Sever. Sever.
Treba li odseći drvo i na osnovu godova doći do saznanja gde je toplije.
Tonula sam sve dublje i dublje u šumu. Najednom, osvrnula sam se i shvatila da sam se izgubila! Mojim mislima prostrujalo je detinjstvo kao kad kroz jato ptica prostruji vazduh.
Setila sam se bajki. Ona o Crvenkapi mi je izmamila osmeh. Izvadila sam iz torbice malu crvenu kapicu.. život je uvek nova uloga. Počela sam da skakućem i zamišljala kako ću sresti vuka. Uistinu, on se pojavio na samoj ivici gde se graniči misao sa šumom. I umesto da osetim strah ili pak, da osetim slatkoću svoje naivnosti, osetila sam bes! Za trenutak se pretvorila u drvoseču, zasekla granu, pa zatim se pretvorila u drvodelju, izdeljala batinu i vratila se pređašnju ulogu slatke male Crvenkapice i stala da mlatim velikog zlog vuka.

„Eto ti! Eto ti!“
Prenula me je melodija mobilnog. Bio je to on. Prekinula sam vezu.
Nisam mu se više ikad javljala.


Često čujem „Svaka budala to zna!“, a da ja baš to ne znam!

„Ma znaš ona, kako se beše zvaše...da! Čartigona!“

Prenuo me je razgovor dveju drugarica. Osvrnula sam kako bi im videla lica i pratila ih da čujem nešto o njoj. Ali one kao da su isparile. Ostala mi je samo ta rečenica za koju sam se uhvatila da ne padnem kada je počela snažna Košava da briše tlo, i mene s njim.


Mrzim kada mi se na putu ispreči kišna glista i to uvek vodoravno, taman da zauzme ceo put!

Bio je to jedan od onih dana kada nisam bila ni za šta. Izašla sam da se prošetam, ali ne zato što sam želela da izađem već zato što nisam mogla da sedim u stanu. Imala sam utisak da je oblačić iznad moje glave previše vidljiv i da ako progovorim, grmeću i sevaću!
No, nije bilo potrebe za tim, kako sam se nedavno doselila šanse da sretnem nekog poznatog su 1:100. uzgred, imala sam snažan poriv da ujedem nekog, bilo kog, da vidim od čega je satkan-lakmusa ili krvi!
Za divno čudo, kao da je prizvan, Marko!-išao mi je u susret.
Kao da me je samo Sunce obasjalo, kao da je neosetni vetar razgrnuo oblačić. Na licu mi je zablistao osmeh.
Posle uobičajenih konvencionalnosti, i trenutka kada je svako trebao da ode svojim putem- što se nije desilo, odlučili smo da popijemo čaj u obližnjem kafiću. Marku je to odgovaralo jer je baš tu trebao sa nekim da se nađe.
Moje uzbuđenje je raslo jer sam slutila da će se pojaviti Čartigona, glavom i bradom!
Marko je pričao nešto o uzgajanju cveća..ništa zanimljivo. Gledala sam ga pažljivo i sve ono što mi se nekada svidelo kod njega bilo mi je nadasve smešno.

„Uvek kasni, ’’ konstatovao je gledajući na sat.

Napolju je sipila neka tiha kišica. Vrata je otvorio jedan fino uglađen gospodin i mahnuo nam je.
Marko je uzvratio osmehom, ustao je, dodirnuo mu ruku, poljubio ga ovlaš u obraz, okrenuo se k meni:

„Ovo je moj dečko, Časlav!“



...

Ako ti na pozornici svi zvižde a ti pljeskaj samom sebi!

Umorna, pokisla do gole kože i bez ikakve nade, dokopala se svog stančića.
Onako mokra uključila lap top i konektovala se. Izula blatnjave patike, natočila sebi čašu vode, uvila se u ćebe. Stigla mi je jedna poruka. Otvorila sam je. Drhtala sam.

U poruci je pisalo:

„Hej, Čartigona, drago mi je da si se vratila! Strašno si mi nedostajala..“


*podnaslovi su prepričani statusi Čarne Popović

Objavljeno u Koracima 9-12, 2011.

субота, 08. октобар 2011.

Tri minijature objavljene u Odjeku

Zimska bajka



Oduvek sam želela da se zaljubim u ženu. Zamišljam je, bila bi plava, jasno ocrtana mojim mislima: prozirne kože sa mnoštvom smeđih pegica rasutih po uzanom licu. Imala bi oči plave hladne kao zimsko nebo kad progviri zubato sunce, bezbojne trepavice sa jasno izraženim čeonim kostima mesto obrva i fino izvajan vrat, torzo okićen malim grudima sa ponekom zlatnom maljom što neprirodno štrči izvan savršenih krugova zašiljenih ružičastih vrhova nalik istupljenim olovkama...(...)
Razapela bih jedra mojih dlanova i mirno uplovila u uzburkano more njenog tela. Prislonila bih školjku da sluša tihe šumove daha i grejala se na lomači sopstvene imaginacije, da prezimim zimu.
A u proleće, kako to obično biva, osvanuo bi neki novi trut, začarao me polenom i probudio.
А ona? nestala, istopila kao prva pahulja na vrelom obrazu.

Neispričana priča


I eto tako, celu noć sedim u neudobnoj stolici, razmišljam bogapitaj o čemu. Palim cigaretu za cigaretom a glava me boli. Skupo me baš košta ta moja dosada… Ali opet, nije to dosada, kako da kažem, možda je to baš ... Ma na smrt sam se smorila. I smorili me ljudi koje ne znam a borave u mojoj glavi. Bude me noću i pitaju u kom režnju sam spustila četkicu ili sapun. Prali bi ruke, noge zube štatijaznam šta sve ne a ja bih baš da sanjam. A ponekad, kad sam budna i ispijam zeleni čaj uz glasnu muziku, razvrište se: alo bre! Ja bih da sanjam, smanji se malo doživljaj, ženo nerazumna! Baš sada si rešila da se nalivaš kofeinom! I ko još normalan sluša Betovena!
Jedno nepoznato dete uvek plače kada čitam Ničea:
“Šta se desilo sa mnom, prijatelji moji? Vidite me unezverenog, prognanog, nedovoljno poslušnog, spremnog za odlazak – ah, otići od vas!”.
Rađa mi se tik na levom kapku, revoltirano zalupim knjigu. Ništa od mog “Najtišeg časa”, ovlaš pomazim tik i izgovaram sijaset budalaština u nadi da ću utišati malog.
Ali, jok! “Pričaj mi priču!” urla ono iz leve hemisfere.
Pa šta da ti pričam, barabo mala! - mislim se, ali oćeš, u glavi mi je pa zna o čemu mislim. Ni da se pristojno ispsujem.



Jedan usamljeni čovek koji je voleo da gleda bube



“Zbunio sam se, otkud to crveno svetlo pri vrhu susedne zgrade?
Neko noću živi opleten njome. Tanjir gubi belinu ozračen suncem crvene lampe, a mrvice spavaju crveno. Gledam, crveno! Čudim se takvom crvenilu.
Nekada sam i ja spavao u crvenom ali nije bilo tanjira, mrve su spavale u kesama ili plesale po podu. Bube ih krale mom videlu i vrćale se nazad, zelenim kanalima, svojim mračnim domovima. Bio sam lenj, sećam se, a hteo bar jednu bubu samo za sebe, da je obučem u žutu suknjicu od uljanih boja i pratim noćima. Čini se, da bih je pratio pomno, ostavljao šarene mrve pod različitim odblescima crvenog svetla, kasnije bih napisao priručnik ''Kako rukovati jednom običnom crnom bubom u sobi sa crvenom lampom'', promenio bih ime i uradio trajnu, kupio nova kola i još crvenih lampi i prestao da kupujem hleb u obližnjoj pekari već naručio pizzu i mrvio, mrvio, mrvio pod crvenim svetlima i sanjao nove bube. Uvek ima novih.
Šteta što sam lenj. Uostalom, nemam ni teleskop, a nebo nema zvezda. Mada, bar komšiju imam, on nikada ne gasi svetlo.“ - mislio je čovek u prugastoj pidžami grleći svoje noge i klateći se na ivici bolničkog kreveta.

http://www.odjek.ba/?broj=25&id=14

недеља, 28. август 2011.

Tekila day

Zemlja isparava pod naletima Sunca. Čekam ga kod tropikana bara, čekam, a on ne zna da ga ja čekam. Padaju mi svakakve misli napamet...kao on ce doći u zagrljaju sa drugom, a ja ću posramljena pognuti glavu. Ili neće ni doći, a ljudi koji me okružuju pomisliće,evo je- jos jedna luzerka pije sama. Ili doći će i prosto neće obratiti pažnju na me i poželecu da isčupam ovo moje ustreptalo srce iz grudi…
Kapljice znoja orosiše mi čelo, vrućina je ubitačna. Dođe mi da skočim u obližnju baru, koju ovdašnji ljudi nazivaju jezerom. A ako skočim, on ce doći i otići i neću ga videti. čekanje je tako nepodnošljivo.
A možda sve ispadne ok. I ja mu kažem sve...kako je prošlo devet godina, a kod mene se ništa nije promenilo...Kako je on moja polovina duše, i da nijednog trenutka nisam prestala da mislim na njega.Bla, bla,bla- I, naravno, ja ga volim... Ili,ne, ne, možda da budem kao, ono, ravnodušna, pričam o nekim neobaveznim stvarima, i onako usput da ga navedem da se priseća. A možda i sam shvati zašto sam ja tu...
Šta sad hoće ovaj?!
Ma daj, kakav kliše! O čemu ovaj priča.A možda je i dobro, u slučaju da nije sam, ja kao imam društvo...pf,prejak parfem...Ma, jok, iskaširacu...
Najdužih sat. Ne, nece doći.Pa prošlo je mnogo vremena, ko zna gde je on. Ma glupost! Samo jednom sam ga videla u životu, pre tih devet godina, možda on i nije odavde, možda je naleteo slučajno kao i ja. Sigurno nije odavde.. Govorio je o mnogim gradovima koje je video, i kako svaki grad ima sebi svojstven duh, ali i odredjeni kalup ponašanja ljudi...verovatno je i sada u nekom gradu, ili mozda izvan grada, kod neke vode, gde se leti ljudi okupljaju, i možda baš sad govori nekoj ženi kako ne želi da smeta ali ima neodoljivu želju da priča baš sa njom.I eto, dve komete, sudariše se u vasioni, bila je to prava eksplozija, i raznele jedna drugoj rep pa nastavile svojim putevima...Ali, ne! Pa pričao je sa meštanima, delovao je kao da ih zna. Sećam se da je, čak, pričao nekakvu jezivu priču o jezeru...Kako ono svake godine trazi žrtvu jer je tu nekada bilo groblje, ali vlada je odlučila da tu napravi jezero... i da su pritom udavili i jednu babu koja nije htela da potope groblje, jer joj je tu ćerka sahranjena. Nije htela da ode i oni su je nasilno odvojili od groba. Ali je ona, ipak, nastavljala da dolazi svaki dan, sve do dana kad joj voda bila u visini očiju, onda je odlučila da ostane.
Sunce igra svoj poslednji ples za danas. čudna je stvar sa vremenom, sad zrnca peska lagano ističu iz peščanog sata. Tako malo vremena. Opet cu otići i biće to deset, jedanaest, petnaest godina…Ili više neće biti godina?
A da pitam nekoga? Da uzjasem vetove i da tražim? Tražim i ne nadjem? To bi bio tako glup osećaj. Ili ga nadjem. A šta bih rekla? Sigurno bi očekivao odgovor, ili bilo šta. Ili da mu se bacim u zagrljaj a on zbunjeno: ko si sad pa ti? Da, šta ako me ne prepozna? Ili jos gore, ne želi da me prepozna.
A možda ga ni ja ne prepoznam. Nema šanse! Sigurno bih ga prepoznala...
A ako mu se desilo nešto? Možda se i on pridružio baki iz jezera? Ma ne verujem, osetila bih to...Svejedno, opet bih se sutra vratila svome sivom, jednoličnom danu.
Jutro uz poslednju cigaretu iz sinoćne pakle, jak čaj od nane i veštački osmeh upućen ljudima iz kancelarije. Bajati tračevi i gomila papira. Pauza za doručak, ljuštenje narandze i listanje novina. Zatim supermarket i hrana za mačke.Otključavanje i zaključavanje vrata, stavljanja reze, paljenje TV-a. Uvala u poluraspalu fotelju I noć…jos jedna cigareta u pakli i pranje zuba....
Ma, zar je važno kako će da reaguje, reći ću mu zbog čega sam došla i zbog čega nisam dolazila svih ovih godina, a htela sam...Ah, moj glupi strah...Sve je tako nedorečeno.
Ne, ja sam jaka, ovaj put ću se, čak, usuditi i da pridjem prva ako je to potrebno.
Ostalo je jos 45 min do mog poslednjeg voza.
Ne, on neće doći, ko zna šta je sa njim...
Konačno! Moram da delujem pribrano. Moram da delujem trezno. Jao! Evo, prilazi mi.
”Ej, ne mogu da verujem! Koliko sam samo želeo da te vidim! Pa otkud ti ovde?”
“mmgrm..”
“Jesi li sama? Reci, ako je slobodno da ti se pridružim?”
"mmrgh"
prokleti glas, ni ja samu sebe nisam razumela...
"ok. Vidim da nisi za društvo. Odo ja ."
"mmrgh"

ah, otišao...

objavljeno u zborniku ''Jedu li Kinezi pse'', The best of Kišobran 3


петак, 06. мај 2011.

U grču Sartrove Mučnine

(Prikaz romana Petrov arhipelag, Marko Car, Treći trg, Beograd, 2009.)

„i ja bih u vrevi da vrvim
Osama na trgu me snađe“
Momčilo Nastasijević

Nedavno je izašao roman, prvenac Marka Cara. Kroz moto na samom početku romana, Marko je dao precizan rezime sopstvenog dela:
„Bilo je to u doba kada su bogate zemlje, načičkane industrijama, nakrcane radnjama, otkrile novu religiju, projekat dostojan napora koje je čovek podnosio milenijumima: napraviti od sveta jedno veliko preduzeće.“ Rene Viktor Piles, Proklinjač

Dakle, svet je zabavljen postizanjem materijalnih dobara. Svet, gde je vrhovni vođa Njegovo veličanstvo, Profit. To je svet koji guta pojedinca jer je za nj pojedinac samo potrošna roba. Svet, gde je ambalaža bitnija od samog proizvoda, gde je bitno što bolje (se) plasirati, prodati (se)..Vreme ne postoji ukoliko nije novac. U tom svetu pojedinac je usamljen, takva je i sudbina Petra, glavnog junaka ovog romana. Sve je podređeno efikasnom ostvarenju profita čak i ljudska egzistencija. Emocije moraju da budu u skladu sa poboljšanjem profita, ponašanje mora biti u skladu sa sticanjem velikog profita. Ukoliko pojedinac misli ili se bar zapita o smislu svega, pa i života, pod takvim okolnostima on tone u ništavilo, iako je ništavilo svuda oko njega. Profit je ovde sličan onoj nemani – Kiklopu u istoimenom romanu Ranka Marinkovića. Ali, dok je u Kiklopu sve otrovno, bolesno, gnjilo, krvožedno i suludo u Petrovom arhipelagu je sve to našminkano, premazano slojevima i slojevima boja da boja puca i nazire se trulež.
U samoj srži te truleži nalazi se Petar, poput mladog izdanka još neokaljan, neiskvaren potrošačkom pomamom.
Na samom početku romana njega ostavlja devojka i samim tim vrpca događaja se odmotava ili bolje rečeno, obmotava poput omče oko Petrove svesti. Petrovo iskustvo sa ženama ima tragičan prizvuk jer žene koje sreće jesu stereotipni prototipovi, vazda u nekakvom traganju, batrgaju se u sopstvenom besmislu: žena koja ga ostavlja zbog „idealnog“ lika koga je upoznala na Mreži; Irma, udata žena kojoj je život krajnje dosadan i ne nalazi ono što traži u bračnoj zajednici (ne zato što smisla u braku nema već što ga nije ni tražila unutar već izvan); njena kćer izgubljena u svetu etiketa i prestiža (njen je san da ostvari svoju egzistenciju u svetu etiketa, njen je san da napravi najbolju ambalažu za jogurt)..još jedan dokaz gde je filozofija etiketa važnija od filozofije egzistencijalizma. Tu je i žena koju sreće pred umetničkim delom „Žena sa noćnom posudom“, jedna izvrsna slika koja kritikuje tvz. „zapadnjačku svest“ i danas toliko puta prežvakane a već neiskrene i isprazne priče o ljudskim pravima.
Dakle, ispred slike Petar sreće ženu čije oči sjaje i za koju misli da je pravi poznavalac:
„Šteta, mislio je Petar što nema više takvih ljudi i žena …iskrenih, pravih, svet bi bio lepše mesto, prepuno empatije i ljubavi za bližnje, a ne pozornica za organizaciju dosadnih i sivih kurseva..“A kada su se našli pred slikom, i pre nego što je Petar stigao da se suoči sa lepotom platna ili da možda nešto glasno prokomentariše ne bi li privukao pažnju mlade žene pored sebe, ona iznenada povika iz sveg glasa: „Dole muška umetnost, dole muška dominacija“ (Petrov arhipelag, str. 59)
Celom tom „skicom-epizodom“- „Žena sa noćnom posudom“ Marko Car na podrugljiv način i vrlo eksplicitno slika svet oko sebe, svet današnjice. Tu su „poklonici lepih veština“ u opoziciji sa umetničkim delom „Žena sa noćnom posudom“ , sjano, paradoksalno i precizno opisani ljudi ograničenog mišljenja:
„Treba napomenuti da je „Žena sa Noćnom posudom“, i danas, preko 250 godina od svog nastanka izvor kontroverzi. Neki psihoanalitičari, kažimo i to , smatraju da je tajanstveni osmeh „Žene sa noćnom posudom“ izraz telesnog olakšanja, drugi kažu da osmeh zapravo prethodi olakšanju, neki opet tvrde da se uopšte ne radi o osmehu.. Neki istoričari umetnosti tvrde da je slika simbol i preteča panevropskog , građanskog duha i izraza jer prikazuje jednu tako izrazitu urbanu situaciju kao što je manipulacija noćnom posudom…“ (Petrov ahipeleg, str.58)
Suvišno je reći i to da je ova slika aluzija na jednu čuvenu sliku .
Petar je naivan, osetljiv, usamljen lik, napetih nerava. Kroz njegovo psihičko stanje nazire autorova intertestualna ogorčenost. Suština Petrovog poimanja sveta nije u ljusci sveta, onim što se golim okom može videti, suština je u unutrašnjem svetu, onome kako Petar doživljava svet ali ne i sebe. Sui generis. Biće po sebi. On je jednostavno tu, bez neke posebne svrhe, i sve što se dešava oko njega ne dotiče ga na neki poseban način, No, uprkos svemu on je začuđen. Uvek je začuđen, čak i u trenutku kada postiže uspeh – ne trudom i ne željom već pukim slučajem. I to nije nešto što ga raduje, naprotiv, on je još bezvoljniji, njegova apatija sve više raste kao i prezir prema svetu, sve dok bezvoljnost ne kulminira u gađenje i mučninu. Baš kao i Antoan Rokanten (Mučnina, Žan-Pol Sartr), posmatrajući ljude oko sebe uviđa da su njihovi postupci motivisani željom da prikriju ispraznost i besmisao sopstvenog postojanja. Petar se oseća „kao da mu neko vrhom kišobrana probada želudac“ (Petrov arhipelag, str.11).
Petar je posmatrač. Gotovo da se u romanu mogu pratiti pratiti mene njegovog izraza, od blagosti, bezvoljnosti, začuđenosti, unutrašnje borbe, zasićenosti do spoznaje..ali nijednog trenutka ga ne napušta blaga začuđenost svetom. Ta začuđenost je dobro prikrivena ravnodušjem. On ne kontroliše svoj život. Pasivan je, prepušen je matici sveta da ga vodi.
Nije ni u krizi identitata, već se nalazi usred krize identiteta celog sveta, sveta koji poput mahnite zveri bubri u masi pojedinaca. Sve to podseća na onu scenu iz filma Žitje Brajanovo – kada jedan čovek ustaje i kaže, „Ja ne želim da budem različit“, dok svi zdušno kliču.
Likovi oko Petra su bezlična masa, žrtve sistema, skupljaju bodove kako bi bili nagrađeni. Kao takvi, oni jesu trupla koja hodaju, rade i misle šta da rade dok život protiče kraj njih. Takva je Irma, Gregor-njen muž, gospodin Leon čiji je lik verodostojna karikatura malog čoveka sa izvesnom količnom moći u rukama, on je Petrov šef. Njegov lik upoznajemo još na početku romana. Leon je pričao Petru o tome kako se gledajući Mesec osetio malim, beznačajnim da bi posle dodao:“Ipak, sva ova filozofija neće nam pomoći da ostvarimo rast akcija“ (nav.delo, str.8). Dokazuje li ovo da je filozofija profita čitav kosmos u odnosu na filozofiju egzistencijalizma? Šta je čovek u carstvu postkapitalističkog kosmosa?
U tom svetu Petar se postepeno budi, napetost raste do „nepromišljenog uspeha“ na mestu menadzera u „dresuri kokošaka“. Nije li ta aluzija gde se kokoškama pušta muzika sasvim uspela metafora- kokoške su, u stvari, ljudi! Nije li dresura kokošaka dresura ljudi? Bitan je život ne i kakav. Bitno je da kokoška živi kako bi iznela svoju ulogu, pa makar i celi dan slušala tehno muziku!
Unikok (firma u kojoj Petar radi) je jedna velika familija, ona je svet.. Na globalnom planu autor kritikuje liberalne kapitalističke kvaziideologije (jer ideologije nema, ona je kula od karata).
I na kraju, otrežnjenje – buđenje. Petrovo buđenje jeste san o buđenju. Njegov san je simboličan. Sanja svet onako kako ga doživljava. Tu njegova pobuna dolazi do tačke vrenja, on sanja da zaustavlja užurbanost sveta- pretrčava ulicu kako bi omeo saobraćaj, sanja kako je u njegovoj firmi (Unikok-u) novi moto –opuštenost koju postižu na krajnje protivurečan način ograđujući zaposlene rešetkama, sanja kako upoznaje srodnu dušu i zajedno traže izlaz. Izlaza nema, neba nema.
A kada se stvarno probudi dočekuje ga košmar, dočekuje ga ljudski vek, prikazan kao „ rok trajanja“. Umire mu jedini prijatelj. Ali svet nije stao, rutina se nastavlja. Obuzima ga bes „činilo se da mu u grudima raste jedna crna rupa, praznina..“(isto, str.115), tada Petar briše sve podatke Unikok firme i na tren se sveti, remeti kolotečinu. Premda, ne nalazi izlaz, uspeva da nadvladava sopstveni stid , iz grla mu se otima krik, baš kao i Melkioru Tresiću (Kiklop, Ranko Marinković) na kraju romana. Pa ipak, izlaza nema, jer „taj momak je beznačajan za zajednicu, on je samo pojedinac.“* (* Luj-Ferdinand Selin; početak Mučnine, Žan-Pol Sartra)
Osnovne odlike Markovog izaza su neposrenost, jednostavnost; slikovitost teksta; pripovedanje u trećem licu gde ne iznosi svoje emocije već izaziva emocije kod čitalaca.
On skicira krupnim a preciznijm potezima događaje u 43 kratkih epizoda. Svaka epizoda je priča za sebe, tj. motivski izdvojena celina koja ima svoju ciljnu grupu, tj. područje kritike: npr. titule, besumična kupovina, brendovi, feminizam, kapitalizam, poslovni ljudi, stereotipi, politička korektnost, sistem itd. jednom rečju – svet danas jer priča jeste smeštena u sadašnjicu, ali nekakvu izvitoperenu. Opet, to jeste ono „sada“ za čitatelja koji posegne za ovom knjigom, samim tim što je čita i nastavlja da je čita, on je izvan nje, ali zato drugim okom u sopstvenoj sadašnjici vidi tamo neki svet, svet koji jeste blizak ovom našem sada.
Kao što je već pomenuto da je ovo jedna velika kritika društva. Ona stoji kao opomena da smo na korak, ili već jesmo u toj budućnosti a da to i ne primećujemo. Nisu li one knjige iz budućnosti sa motivom mašina koje će zavladiti svetom, već kao metafora otelotvorile u ovu knjigu? Samo što su mašine ovde, u ovom romanu imale sasvim drugu ulogu – one jesu ljudi. Ljudi ovde odzvanjaju metalnim zvukom.
I konačno, jedina zamerka autoru jeste ta da se katkad delo ne može odvojiti od lične impresije, kao da je Marko Car samo prepričavao svet.
Objavljeno u Bagdali