Tri minijature objavljene u Odjeku

Zimska bajka



Oduvek sam želela da se zaljubim u ženu. Zamišljam je, bila bi plava, jasno ocrtana mojim mislima: prozirne kože sa mnoštvom smeđih pegica rasutih po uzanom licu. Imala bi oči plave hladne kao zimsko nebo kad progviri zubato sunce, bezbojne trepavice sa jasno izraženim čeonim kostima mesto obrva i fino izvajan vrat, torzo okićen malim grudima sa ponekom zlatnom maljom što neprirodno štrči izvan savršenih krugova zašiljenih ružičastih vrhova nalik istupljenim olovkama...(...)
Razapela bih jedra mojih dlanova i mirno uplovila u uzburkano more njenog tela. Prislonila bih školjku da sluša tihe šumove daha i grejala se na lomači sopstvene imaginacije, da prezimim zimu.
A u proleće, kako to obično biva, osvanuo bi neki novi trut, začarao me polenom i probudio.
А ona? nestala, istopila kao prva pahulja na vrelom obrazu.

Neispričana priča


I eto tako, celu noć sedim u neudobnoj stolici, razmišljam bogapitaj o čemu. Palim cigaretu za cigaretom a glava me boli. Skupo me baš košta ta moja dosada… Ali opet, nije to dosada, kako da kažem, možda je to baš ... Ma na smrt sam se smorila. I smorili me ljudi koje ne znam a borave u mojoj glavi. Bude me noću i pitaju u kom režnju sam spustila četkicu ili sapun. Prali bi ruke, noge zube štatijaznam šta sve ne a ja bih baš da sanjam. A ponekad, kad sam budna i ispijam zeleni čaj uz glasnu muziku, razvrište se: alo bre! Ja bih da sanjam, smanji se malo doživljaj, ženo nerazumna! Baš sada si rešila da se nalivaš kofeinom! I ko još normalan sluša Betovena!
Jedno nepoznato dete uvek plače kada čitam Ničea:
“Šta se desilo sa mnom, prijatelji moji? Vidite me unezverenog, prognanog, nedovoljno poslušnog, spremnog za odlazak – ah, otići od vas!”.
Rađa mi se tik na levom kapku, revoltirano zalupim knjigu. Ništa od mog “Najtišeg časa”, ovlaš pomazim tik i izgovaram sijaset budalaština u nadi da ću utišati malog.
Ali, jok! “Pričaj mi priču!” urla ono iz leve hemisfere.
Pa šta da ti pričam, barabo mala! - mislim se, ali oćeš, u glavi mi je pa zna o čemu mislim. Ni da se pristojno ispsujem.



Jedan usamljeni čovek koji je voleo da gleda bube



“Zbunio sam se, otkud to crveno svetlo pri vrhu susedne zgrade?
Neko noću živi opleten njome. Tanjir gubi belinu ozračen suncem crvene lampe, a mrvice spavaju crveno. Gledam, crveno! Čudim se takvom crvenilu.
Nekada sam i ja spavao u crvenom ali nije bilo tanjira, mrve su spavale u kesama ili plesale po podu. Bube ih krale mom videlu i vrćale se nazad, zelenim kanalima, svojim mračnim domovima. Bio sam lenj, sećam se, a hteo bar jednu bubu samo za sebe, da je obučem u žutu suknjicu od uljanih boja i pratim noćima. Čini se, da bih je pratio pomno, ostavljao šarene mrve pod različitim odblescima crvenog svetla, kasnije bih napisao priručnik ''Kako rukovati jednom običnom crnom bubom u sobi sa crvenom lampom'', promenio bih ime i uradio trajnu, kupio nova kola i još crvenih lampi i prestao da kupujem hleb u obližnjoj pekari već naručio pizzu i mrvio, mrvio, mrvio pod crvenim svetlima i sanjao nove bube. Uvek ima novih.
Šteta što sam lenj. Uostalom, nemam ni teleskop, a nebo nema zvezda. Mada, bar komšiju imam, on nikada ne gasi svetlo.“ - mislio je čovek u prugastoj pidžami grleći svoje noge i klateći se na ivici bolničkog kreveta.

http://www.odjek.ba/?broj=25&id=14

Tekila day

Zemlja isparava pod naletima Sunca. Čekam ga kod tropikana bara, čekam, a on ne zna da ga ja čekam. Padaju mi svakakve misli napamet...kao on ce doći u zagrljaju sa drugom, a ja ću posramljena pognuti glavu. Ili neće ni doći, a ljudi koji me okružuju pomisliće,evo je- jos jedna luzerka pije sama. Ili doći će i prosto neće obratiti pažnju na me i poželecu da isčupam ovo moje ustreptalo srce iz grudi…
Kapljice znoja orosiše mi čelo, vrućina je ubitačna. Dođe mi da skočim u obližnju baru, koju ovdašnji ljudi nazivaju jezerom. A ako skočim, on ce doći i otići i neću ga videti. čekanje je tako nepodnošljivo.
A možda sve ispadne ok. I ja mu kažem sve...kako je prošlo devet godina, a kod mene se ništa nije promenilo...Kako je on moja polovina duše, i da nijednog trenutka nisam prestala da mislim na njega.Bla, bla,bla- I, naravno, ja ga volim... Ili,ne, ne, možda da budem kao, ono, ravnodušna, pričam o nekim neobaveznim stvarima, i onako usput da ga navedem da se priseća. A možda i sam shvati zašto sam ja tu...
Šta sad hoće ovaj?!
Ma daj, kakav kliše! O čemu ovaj priča.A možda je i dobro, u slučaju da nije sam, ja kao imam društvo...pf,prejak parfem...Ma, jok, iskaširacu...
Najdužih sat. Ne, nece doći.Pa prošlo je mnogo vremena, ko zna gde je on. Ma glupost! Samo jednom sam ga videla u životu, pre tih devet godina, možda on i nije odavde, možda je naleteo slučajno kao i ja. Sigurno nije odavde.. Govorio je o mnogim gradovima koje je video, i kako svaki grad ima sebi svojstven duh, ali i odredjeni kalup ponašanja ljudi...verovatno je i sada u nekom gradu, ili mozda izvan grada, kod neke vode, gde se leti ljudi okupljaju, i možda baš sad govori nekoj ženi kako ne želi da smeta ali ima neodoljivu želju da priča baš sa njom.I eto, dve komete, sudariše se u vasioni, bila je to prava eksplozija, i raznele jedna drugoj rep pa nastavile svojim putevima...Ali, ne! Pa pričao je sa meštanima, delovao je kao da ih zna. Sećam se da je, čak, pričao nekakvu jezivu priču o jezeru...Kako ono svake godine trazi žrtvu jer je tu nekada bilo groblje, ali vlada je odlučila da tu napravi jezero... i da su pritom udavili i jednu babu koja nije htela da potope groblje, jer joj je tu ćerka sahranjena. Nije htela da ode i oni su je nasilno odvojili od groba. Ali je ona, ipak, nastavljala da dolazi svaki dan, sve do dana kad joj voda bila u visini očiju, onda je odlučila da ostane.
Sunce igra svoj poslednji ples za danas. čudna je stvar sa vremenom, sad zrnca peska lagano ističu iz peščanog sata. Tako malo vremena. Opet cu otići i biće to deset, jedanaest, petnaest godina…Ili više neće biti godina?
A da pitam nekoga? Da uzjasem vetove i da tražim? Tražim i ne nadjem? To bi bio tako glup osećaj. Ili ga nadjem. A šta bih rekla? Sigurno bi očekivao odgovor, ili bilo šta. Ili da mu se bacim u zagrljaj a on zbunjeno: ko si sad pa ti? Da, šta ako me ne prepozna? Ili jos gore, ne želi da me prepozna.
A možda ga ni ja ne prepoznam. Nema šanse! Sigurno bih ga prepoznala...
A ako mu se desilo nešto? Možda se i on pridružio baki iz jezera? Ma ne verujem, osetila bih to...Svejedno, opet bih se sutra vratila svome sivom, jednoličnom danu.
Jutro uz poslednju cigaretu iz sinoćne pakle, jak čaj od nane i veštački osmeh upućen ljudima iz kancelarije. Bajati tračevi i gomila papira. Pauza za doručak, ljuštenje narandze i listanje novina. Zatim supermarket i hrana za mačke.Otključavanje i zaključavanje vrata, stavljanja reze, paljenje TV-a. Uvala u poluraspalu fotelju I noć…jos jedna cigareta u pakli i pranje zuba....
Ma, zar je važno kako će da reaguje, reći ću mu zbog čega sam došla i zbog čega nisam dolazila svih ovih godina, a htela sam...Ah, moj glupi strah...Sve je tako nedorečeno.
Ne, ja sam jaka, ovaj put ću se, čak, usuditi i da pridjem prva ako je to potrebno.
Ostalo je jos 45 min do mog poslednjeg voza.
Ne, on neće doći, ko zna šta je sa njim...
Konačno! Moram da delujem pribrano. Moram da delujem trezno. Jao! Evo, prilazi mi.
”Ej, ne mogu da verujem! Koliko sam samo želeo da te vidim! Pa otkud ti ovde?”
“mmgrm..”
“Jesi li sama? Reci, ako je slobodno da ti se pridružim?”
"mmrgh"
prokleti glas, ni ja samu sebe nisam razumela...
"ok. Vidim da nisi za društvo. Odo ja ."
"mmrgh"

ah, otišao...

objavljeno u zborniku ''Jedu li Kinezi pse'', The best of Kišobran 3

U grču Sartrove Mučnine

(Prikaz romana Petrov arhipelag, Marko Car, Treći trg, Beograd, 2009.)

„i ja bih u vrevi da vrvim
Osama na trgu me snađe“
Momčilo Nastasijević

Nedavno je izašao roman, prvenac Marka Cara. Kroz moto na samom početku romana, Marko je dao precizan rezime sopstvenog dela:
„Bilo je to u doba kada su bogate zemlje, načičkane industrijama, nakrcane radnjama, otkrile novu religiju, projekat dostojan napora koje je čovek podnosio milenijumima: napraviti od sveta jedno veliko preduzeće.“ Rene Viktor Piles, Proklinjač

Dakle, svet je zabavljen postizanjem materijalnih dobara. Svet, gde je vrhovni vođa Njegovo veličanstvo, Profit. To je svet koji guta pojedinca jer je za nj pojedinac samo potrošna roba. Svet, gde je ambalaža bitnija od samog proizvoda, gde je bitno što bolje (se) plasirati, prodati (se)..Vreme ne postoji ukoliko nije novac. U tom svetu pojedinac je usamljen, takva je i sudbina Petra, glavnog junaka ovog romana. Sve je podređeno efikasnom ostvarenju profita čak i ljudska egzistencija. Emocije moraju da budu u skladu sa poboljšanjem profita, ponašanje mora biti u skladu sa sticanjem velikog profita. Ukoliko pojedinac misli ili se bar zapita o smislu svega, pa i života, pod takvim okolnostima on tone u ništavilo, iako je ništavilo svuda oko njega. Profit je ovde sličan onoj nemani – Kiklopu u istoimenom romanu Ranka Marinkovića. Ali, dok je u Kiklopu sve otrovno, bolesno, gnjilo, krvožedno i suludo u Petrovom arhipelagu je sve to našminkano, premazano slojevima i slojevima boja da boja puca i nazire se trulež.
U samoj srži te truleži nalazi se Petar, poput mladog izdanka još neokaljan, neiskvaren potrošačkom pomamom.
Na samom početku romana njega ostavlja devojka i samim tim vrpca događaja se odmotava ili bolje rečeno, obmotava poput omče oko Petrove svesti. Petrovo iskustvo sa ženama ima tragičan prizvuk jer žene koje sreće jesu stereotipni prototipovi, vazda u nekakvom traganju, batrgaju se u sopstvenom besmislu: žena koja ga ostavlja zbog „idealnog“ lika koga je upoznala na Mreži; Irma, udata žena kojoj je život krajnje dosadan i ne nalazi ono što traži u bračnoj zajednici (ne zato što smisla u braku nema već što ga nije ni tražila unutar već izvan); njena kćer izgubljena u svetu etiketa i prestiža (njen je san da ostvari svoju egzistenciju u svetu etiketa, njen je san da napravi najbolju ambalažu za jogurt)..još jedan dokaz gde je filozofija etiketa važnija od filozofije egzistencijalizma. Tu je i žena koju sreće pred umetničkim delom „Žena sa noćnom posudom“, jedna izvrsna slika koja kritikuje tvz. „zapadnjačku svest“ i danas toliko puta prežvakane a već neiskrene i isprazne priče o ljudskim pravima.
Dakle, ispred slike Petar sreće ženu čije oči sjaje i za koju misli da je pravi poznavalac:
„Šteta, mislio je Petar što nema više takvih ljudi i žena …iskrenih, pravih, svet bi bio lepše mesto, prepuno empatije i ljubavi za bližnje, a ne pozornica za organizaciju dosadnih i sivih kurseva..“A kada su se našli pred slikom, i pre nego što je Petar stigao da se suoči sa lepotom platna ili da možda nešto glasno prokomentariše ne bi li privukao pažnju mlade žene pored sebe, ona iznenada povika iz sveg glasa: „Dole muška umetnost, dole muška dominacija“ (Petrov arhipelag, str. 59)
Celom tom „skicom-epizodom“- „Žena sa noćnom posudom“ Marko Car na podrugljiv način i vrlo eksplicitno slika svet oko sebe, svet današnjice. Tu su „poklonici lepih veština“ u opoziciji sa umetničkim delom „Žena sa noćnom posudom“ , sjano, paradoksalno i precizno opisani ljudi ograničenog mišljenja:
„Treba napomenuti da je „Žena sa Noćnom posudom“, i danas, preko 250 godina od svog nastanka izvor kontroverzi. Neki psihoanalitičari, kažimo i to , smatraju da je tajanstveni osmeh „Žene sa noćnom posudom“ izraz telesnog olakšanja, drugi kažu da osmeh zapravo prethodi olakšanju, neki opet tvrde da se uopšte ne radi o osmehu.. Neki istoričari umetnosti tvrde da je slika simbol i preteča panevropskog , građanskog duha i izraza jer prikazuje jednu tako izrazitu urbanu situaciju kao što je manipulacija noćnom posudom…“ (Petrov ahipeleg, str.58)
Suvišno je reći i to da je ova slika aluzija na jednu čuvenu sliku .
Petar je naivan, osetljiv, usamljen lik, napetih nerava. Kroz njegovo psihičko stanje nazire autorova intertestualna ogorčenost. Suština Petrovog poimanja sveta nije u ljusci sveta, onim što se golim okom može videti, suština je u unutrašnjem svetu, onome kako Petar doživljava svet ali ne i sebe. Sui generis. Biće po sebi. On je jednostavno tu, bez neke posebne svrhe, i sve što se dešava oko njega ne dotiče ga na neki poseban način, No, uprkos svemu on je začuđen. Uvek je začuđen, čak i u trenutku kada postiže uspeh – ne trudom i ne željom već pukim slučajem. I to nije nešto što ga raduje, naprotiv, on je još bezvoljniji, njegova apatija sve više raste kao i prezir prema svetu, sve dok bezvoljnost ne kulminira u gađenje i mučninu. Baš kao i Antoan Rokanten (Mučnina, Žan-Pol Sartr), posmatrajući ljude oko sebe uviđa da su njihovi postupci motivisani željom da prikriju ispraznost i besmisao sopstvenog postojanja. Petar se oseća „kao da mu neko vrhom kišobrana probada želudac“ (Petrov arhipelag, str.11).
Petar je posmatrač. Gotovo da se u romanu mogu pratiti pratiti mene njegovog izraza, od blagosti, bezvoljnosti, začuđenosti, unutrašnje borbe, zasićenosti do spoznaje..ali nijednog trenutka ga ne napušta blaga začuđenost svetom. Ta začuđenost je dobro prikrivena ravnodušjem. On ne kontroliše svoj život. Pasivan je, prepušen je matici sveta da ga vodi.
Nije ni u krizi identitata, već se nalazi usred krize identiteta celog sveta, sveta koji poput mahnite zveri bubri u masi pojedinaca. Sve to podseća na onu scenu iz filma Žitje Brajanovo – kada jedan čovek ustaje i kaže, „Ja ne želim da budem različit“, dok svi zdušno kliču.
Likovi oko Petra su bezlična masa, žrtve sistema, skupljaju bodove kako bi bili nagrađeni. Kao takvi, oni jesu trupla koja hodaju, rade i misle šta da rade dok život protiče kraj njih. Takva je Irma, Gregor-njen muž, gospodin Leon čiji je lik verodostojna karikatura malog čoveka sa izvesnom količnom moći u rukama, on je Petrov šef. Njegov lik upoznajemo još na početku romana. Leon je pričao Petru o tome kako se gledajući Mesec osetio malim, beznačajnim da bi posle dodao:“Ipak, sva ova filozofija neće nam pomoći da ostvarimo rast akcija“ (nav.delo, str.8). Dokazuje li ovo da je filozofija profita čitav kosmos u odnosu na filozofiju egzistencijalizma? Šta je čovek u carstvu postkapitalističkog kosmosa?
U tom svetu Petar se postepeno budi, napetost raste do „nepromišljenog uspeha“ na mestu menadzera u „dresuri kokošaka“. Nije li ta aluzija gde se kokoškama pušta muzika sasvim uspela metafora- kokoške su, u stvari, ljudi! Nije li dresura kokošaka dresura ljudi? Bitan je život ne i kakav. Bitno je da kokoška živi kako bi iznela svoju ulogu, pa makar i celi dan slušala tehno muziku!
Unikok (firma u kojoj Petar radi) je jedna velika familija, ona je svet.. Na globalnom planu autor kritikuje liberalne kapitalističke kvaziideologije (jer ideologije nema, ona je kula od karata).
I na kraju, otrežnjenje – buđenje. Petrovo buđenje jeste san o buđenju. Njegov san je simboličan. Sanja svet onako kako ga doživljava. Tu njegova pobuna dolazi do tačke vrenja, on sanja da zaustavlja užurbanost sveta- pretrčava ulicu kako bi omeo saobraćaj, sanja kako je u njegovoj firmi (Unikok-u) novi moto –opuštenost koju postižu na krajnje protivurečan način ograđujući zaposlene rešetkama, sanja kako upoznaje srodnu dušu i zajedno traže izlaz. Izlaza nema, neba nema.
A kada se stvarno probudi dočekuje ga košmar, dočekuje ga ljudski vek, prikazan kao „ rok trajanja“. Umire mu jedini prijatelj. Ali svet nije stao, rutina se nastavlja. Obuzima ga bes „činilo se da mu u grudima raste jedna crna rupa, praznina..“(isto, str.115), tada Petar briše sve podatke Unikok firme i na tren se sveti, remeti kolotečinu. Premda, ne nalazi izlaz, uspeva da nadvladava sopstveni stid , iz grla mu se otima krik, baš kao i Melkioru Tresiću (Kiklop, Ranko Marinković) na kraju romana. Pa ipak, izlaza nema, jer „taj momak je beznačajan za zajednicu, on je samo pojedinac.“* (* Luj-Ferdinand Selin; početak Mučnine, Žan-Pol Sartra)
Osnovne odlike Markovog izaza su neposrenost, jednostavnost; slikovitost teksta; pripovedanje u trećem licu gde ne iznosi svoje emocije već izaziva emocije kod čitalaca.
On skicira krupnim a preciznijm potezima događaje u 43 kratkih epizoda. Svaka epizoda je priča za sebe, tj. motivski izdvojena celina koja ima svoju ciljnu grupu, tj. područje kritike: npr. titule, besumična kupovina, brendovi, feminizam, kapitalizam, poslovni ljudi, stereotipi, politička korektnost, sistem itd. jednom rečju – svet danas jer priča jeste smeštena u sadašnjicu, ali nekakvu izvitoperenu. Opet, to jeste ono „sada“ za čitatelja koji posegne za ovom knjigom, samim tim što je čita i nastavlja da je čita, on je izvan nje, ali zato drugim okom u sopstvenoj sadašnjici vidi tamo neki svet, svet koji jeste blizak ovom našem sada.
Kao što je već pomenuto da je ovo jedna velika kritika društva. Ona stoji kao opomena da smo na korak, ili već jesmo u toj budućnosti a da to i ne primećujemo. Nisu li one knjige iz budućnosti sa motivom mašina koje će zavladiti svetom, već kao metafora otelotvorile u ovu knjigu? Samo što su mašine ovde, u ovom romanu imale sasvim drugu ulogu – one jesu ljudi. Ljudi ovde odzvanjaju metalnim zvukom.
I konačno, jedina zamerka autoru jeste ta da se katkad delo ne može odvojiti od lične impresije, kao da je Marko Car samo prepričavao svet.
Objavljeno u Bagdali

Setila sam se one čuvene rečenice...

Setila sam se one čuvene rečenice iz ’’Brajanovog žitja’’, kada Brajan pripoveda, svi ćute i zbunjeno slušaju a jedan iz gomile viče: „ Ja neću da budem različit!“

“Ja neću da budem različit!“ Upravo je to ono što ljudi žele, da budu baš taj lik iz gomile, da svojim delom govore kako ne žele da budu kao drugi.
Dakako sa ovakvim stavom bilo je podosta ljudi koje sam znala. Bilo, kažem jer vremenom iščeznu i postanu obični pa svakakvi i onda jednostavno nestanu. Pre neki dan kupila sam novine, to naravno i nije moj običaj, ali htela sam da pročitam nešto o posledicama zemljotresa. To je baš aktuelno ovih dana a televizor mi je crko. Pomislila sam kako mora da se desi nešto bezvezno, jedna loša stvar priziva drugu.
I tako da sam slučajno videla u tim novinama čitulju. Naime, juče sam spustila čašu na novine. Kada sam ju je podigla vlažan krug je ocrtao papir tako da je bila zaokružena slika jedne moje davne poznanice. Nisam mogla da verujem. Milena! Kako?
Celi taj dan sam samo gledala u jednu nepostojeću tačku. Danas sam se još i malo pribrala i došlo je do neizbežnog, ophrvila me sećanja na nju.

Upoznale smo se jednoga tmurnog jesenjeg dana, padala je sitna kiša. Trebalo je da se nađem sa Petrom i njegovom drugaricom. Petru je nešto iskrslo i nije se pojavio, ali Milena je ipak došla. Bila mi je tako drugačija. Držala je žuti kišobran u ruci a odeća joj je bila crna. Frizuru nije imala, bar ne ono što zovemo frizurom, kosa joj je razbarušena, zapravo uvek je takva bila i uvek je nosila crno. Popile smo kafu u prvoj kafani. Dobile smo i ratluk na šta smo se obe nasmejale. Videlo se da ne posećujemo takva mesta ali otad smo se mesečno nalazile u toj kafani i pile kafu. Nismo puno pričale. Zapravo, nikada se i nismo upoznale. Ništa o njoj nisam znala niti ona o meni. Bar ne one obične stvari tipa koju boju voli, kada je rođena, kada je izgubila nevinost, koju muziku sluša , šta voli da jede, koju pozu voli u seksu... Obično bi ćutale i gledale jedna drugu. Milena je volela da pravi kolutove od dima. Uvuče tako dubok dim i pravi male plave kolutiće. Prijalo mi je ćutanje sa njom...
Jednom mi je pričala o svom snu. Sanjala je da ju je ugrizao Pavić za bradavicu i sutradan ju je strašno bolela. Išle smo i u VC da vidim „tragove“, uistinu ih je bilo. Vrlo čudno, ja sam tih dana čitala „Hazarski rečnik“ a zatim sanjala nju u Krčmi( sad se ne sećam kod koliko tačno)sisa.

Te noći sanjala sam vrlo čudan san: Milena je vozila nekakav kamion i zaustavila se ispred moje zgrade. Tako je snažno trubila da sam se probudila. Osećala sam nelagodnost zbog mraka i tišine. Celu noć sam probdela ali se nisam micala. Pred jutro sam nekako zaspala ali kada sam se probudila osećaj utrnulosti nije me napustio. Naročito su desnu nogu „napadali mravi“. Žeđ me je nagnala da se pokrenem. Podigla sam čašu sa novina i na moje zaprepašćenje u otisnutom krugu nije bilo ničega- samo belina! Gde su nestala slova i Milenina slika, kao da se ništa nije desilo. Pozvala sam Petra sa kojim se nisam čula mesecima. Niko se nije javljao a on je bio jedina moja veza sa Milenom. Nisam imala ideje koga da pitam za nju. Uznemirenost je sve više rasla u meni. Pokušala sam da se iscrpim dugom šetnjom.

Našla sam se na ivici šume. Tako me je zbunila zato što sam taj kraj prilično poznavala. Nikada tu nije bilo šume. Da l’ može šuma najednom da izdžiglja? Sve je tako neverovatno. Radoznalost me je pridobila i zašla sam u šumu- i kao da sam se našla u nekom novom svetu mnogo mračnijem nego uobičajen. Koračala sam sve dubljje i dublje a ona je bivala sve mračnija i mračnija, sve gušća i gušća a tako i moj hod sve sporiji i sporiji. Grane su me grebale po licu i rukama. Najednom, potpun mrak a drveće kao da naleće na mene. Da stvar bude apsurdnija oslepeli su me farovi kamiona ali, ipak sam hodala u njihovom pravcu – ka čistini. Milena je tako snažno trubila iz njega.
Otvorila sam oči i videlo je ispunio mrak. Pekli me neki delovi lica i šaka. Odvukla sam se do kupatila, upalila svetlo i u ogledalu se ukazao Milenin lik umesto mog. Lice joj je bilo izgrebano. Dotakla sam se a ogledalo je i dalje projektovalo njen lik i sveže ogrebotine. Umila se. Lavabo je bio isprskan bledo roze vodom. Mešavina krvi i vode. Do jutra šetala sam od zida do zida kao panter u kavezu zoološkog vrta. Šta mi se dešava? Počela sam da ludim!
Opet sam zvala Petra, nije bilo odgovora.

„Dobar dan, komšinice!“
„Dobar dan!“- gledala sam nepoznatu ženu pred vratima moga stana.
„Da li je kod vas sve u redu?“
„Da, zašto pitate?“- pokušavala sam da se dosetim je li je znam. Ipak, nazvala me je komšinicom, trebalo bi da poznajem ljude iz mog okruženja- i poznajem ih, ali nju kao da nikad dosad nisam videla.
„Zato što već nekoliko noći čujem čudne zvuke koji dopiru iz vašeg stana.“
„Kakve zvuke?“ – podilazili su me žmarci.
„Pa kao neko trubljenje. Jeste li sigurni da je sve u redu?“ gledala me je sumnjičavo.
„Ja zaista ne znam o čemu vi..“ nesigurno sam promrljala i zalupila vrata.

Ponovo sam zvala Petra. Oglasila se telefonska sekretarica: „Dobili ste nepostojeći broj, pozovite službu..“
Palo mi je na pamet da se opet pogledam u ogledalo, o Bože, hvala ti- stara ja! To me je znatno oraspoložilo i ohrabrilo da izađem malo na vazduh.
Sve vreme sam razmišljala o Mileni. Da li je ona zaista mrtva ili je to bila halucinacija? Moj unutrašnji album projektuje njene slike, a sada se pitam je li ona zaista postojala ili sam je ja izmislila. Ali, to je gotovo nemoguće. Nakon sledećeg viđenja sa njom, neposredno posle onog sa snom o Paviću žalila mi se da joj je cela dojka poplavela. Opet smo zajedno išle u NjC i pokazala mi je. Modro plava a bradavica je bila crvena poput krvi. Svako sledeće viđenje bilo je da ćutimo nekih pola sata a zatim idemo zajedno u NjC gde mi ona pokazuje kako se modrost šiti njenim telom a bradavica menja boje –zelena-crvena-žuta. Kad joj je vrat poplaveo tada smo prestale da se viđamo. Ja sam i dalje dolazila svakog meseca u određeno vreme ali ona je jednostavno nestala. Vremenom sam odustala. Prošle su godine, na kraju sam počela da zaboravljam ali ne sasvim.
Moje razmišljanje se raspršilo zvukom sirene. Veliki kamion bio je tik ispred mene, zatvorila sam oči.

Kada sam ih otvorila videla sam kroz nekakav prozor krupne pahulje snega. Ušla je jedna nepoznata žena u belom, pogledala me a zatim izašla. Pridigla sam se i posmatrala sobu. U njoj je bilo još nekoliko ljudi, svi su mirno ležali, spavali. Ubrzo su ušli čovek u belom mantilu i ista ona žena.
On mi je prišao i obratio se:

“Preživeli ste tešku saobraćajnu nesreću, bili ste u komi, mesecima…”
“Koji je danas datum?”
“23. februar.”
“a sati?”
“15:15”
“zakasnila sam”
“Zakasnila si? Je l’ se sećate svog imena?”
“da, ja sam Milena.”
“ ne, vi ste Petar Petrović, tako vam piše u ličnoj karti.”


objavljeno u Crte i reze 3, 2010.

Belutak

Devojčica je sedela na klupi i gledala u svoje nove žuto-crne patike. Bile su blatnjave i vlažne. Osećala je mokre prste ispod belih čipkanih čarapa, to je bilo vrlo neprijatno. Neprijatnije je bilo što je u to vreme morala biti kući. Ruke su joj ležale na krilu sa dlanovima okrenutim ka nebu, katkad ih je grčila, nesvesno. Tišinu je prekinulo blejanje ovaca i zvono. To ju je prenulo i pogled je usmerila ka rumenilu neba. Nehotice se nasmejala misleći na boju sladoleda ’’rumenko’’. Ovce su se već približavale, išle raštrkano drumom, jedna je već zastala i žvakala nešto prašnjave trave iždžigljale iz kamene ograde, druga je njušila zemlju na drumu, tako da od od blizine nozdrva napravila fini talaščić prašine da je na to samo frknula i produžila, dok je treći bio ovan koji je išao pravolinijski sredinom druma. Odmah u korak za njim jedna izrazito mršava crnosmeđeg krzna za čije krzno se hvatala skorela balega, prašina.. stado se širio iza sa jednim povijenim čovekom na samom začelju. Nosio je štap išaran perorezom i ručno tkanu torbu obešenu o rame. Kad ju je ugledao, zastao i iz stopa pitao ono što je već znala da će reći: ’’A, mala, a čija si ti, a?’’
’’Mamina i tatina’’
’’A, ko su ti mama i tata?’’, čovek se prislonio na štap svom težinom i piljio u devojčicino lice čekajući na odgovor. Gledala ga je nekoliko sekundi i naglo ustala i potrčala dobacujući ’’A čiji si ti, a!’’, još jednom se okrenula i nasmejala čoveku sa podignutim štapom uvis dok su ovce uznemireno trčale u svim pravcima.
Zadihana, podigla je daščicu i otvorila vrata sačinjena od nekoliko tanko isečenih dasaka, ušla i zatvorila. Na tren je zastala okrenuta glavom ka unutrašnjoj strani vrata, pomilovala prvu dasku sive, mrtve boje drveta. Uzdahnula. Nastavila tako pognute glave, ušla u kuću, tiho.. kroz tupo udaranje zidnog sata odjeknuo je pljusak šamara..i bujica reči se struštila na nju. A ona nije mogla da razazna išta, osim eha šamara od koga je brideo zacrvenjen obraz. Niz nogu se spuštala topla tečnost koja ju je na tren grejala dok se i ona nije naglo ohladila u barici na daščanom podu. Nije mogla ništa da kaže, čini joj se da je bilo šta izustila ugušila bi se od suza koje su je pekle u oku. Od snažnog drmusanja ramena glava joj se klatila gore dole i jedna suza nagomilana u oku otela se i skliznula niz vrh nosa gde se stopila sa slinom i nakapala nežnu tkaninu majce negde na sredini grudi. Nije mogla da izdrži, šmrknula je i onda je ruka poletela i potkačila uvo i zavonilo je metalnim zvukom.

Dugo nije mogla da zaspi. Stopala su joj bila ledena pod debelim prekrivačem, nos pun tako da ga je s vremena na vreme tiho brisala krajičkom jastučnice. Mesec je razlio svoju mleč kroz malo staklo prozora. Disanje sanjača i otkucaji sata. Plašila se da zatvori oči. Srce je ludo kucalo da kada zatvori oči, mešalo se sa imaginarnim batom nečijih koraka. Brojala je...

Bilo je oko podneva, vodenica hučala tako glasno ali i donosila silinu radosti. Devojčica je tu brala bele rade. Reka je vijugala i ličila na srebrnu zmiju. Zvuk kao da neko lomi granje ju je prenuo. Načuljila je uši kao praganjana životinja da oslušne boju tišine. Nasmejala se glasno kako bi se osetila nadmoćno i dala se u beg.

Nemoj da kažeš nikome. Čak ni tati, a mama bi se ljutila, znaš, osetila je dodir po kosi, gledala jabuku u ruci i grizla donju usnu. Nije znala šta da kaže. Moraš da budeš dobra, tako su svi govorili, dobra devojčica. Jako ju je uštinuo za obraz dok se nije pojavila mrlja kao kada gnječiš višnju i ostane .. Pljunuo je na kažipst i snažno počeo da trlja njen obraz, a onda je prestao dosetivši se da je to od uštipa. Zatrknula se ali se brzo predomoslila i krenula korakom, sve sporijim i sporijim, kako se kući bližila.

Sela je na klupu i gledala u svoje ruke koje su držale jabuku. Činilo joj se da ako zagrize ostaće to parče u grlu i da će se ugušiti. Od same te pomisli ponestajalo joj daha i bilo vrelo u očima. Ustala je i trčala iz sve snage. Dok ju je prijatno grejlala toplota tela a srce bilo tako snažno, otvarala je usta da uzme daha i toplog vetra sa trunima prašine.

Opet je kasnila, ali nisu primetili. Jabuku je bacila iza kuće. Obukla pižamu i pravila se da spava tokom pola noći. Zabavila se pitanjima u glavi dok ju je napokon uspavao sinhronizovani hrk.

Dan je bio oblačan. Sva deca iz komšiluka sakupila se i igrala nečega. Bila je nemi posmatrač sve dok nije naslutila zvuk. Pravila se da ne čuje. Dva starija dečaka su merila su ko može veći luk da napravi piškeći nasred ulice. Dok ih je gledala mislila na odraslost, kako se svaki deo menja, raste. Začudila se otkud je to iste boje kao i njene. Jedan se okrenuo, Milan, on je drugi razred, otpljunuo je i drsko nasmejao krezubim osmehom:’’Vi, devojčice to ne možete!’’ okrenula je pogled, Slađa i Bilja su se otimale oko bezglave lutke:’’Ja sam mama!’’; ’’Ne, ja sam!’’, tlo se zaljuljalo i našla se na zemlji, u prašini, poderanog kolena. Jedna ruka joj se primakla, opipavala joj ramena i već se našla u naručju.

Sedela je na klupi teško dišući. Milan joj je nailazio iz suprotnog pravca, musav sa rukama u džepovima. Išao je sredinom, pravolinijski.. nije mu promakla banana koja je ležala pored devojčice. ’’Šta radiš?’’. Pogledala ga je ispod trepavica’’Ništa’’. ’’Odakle ti banana?’’ ’’Donela mi je vila.’’ Milan je zavuko ruke još dublje u džepove i šutirao kamenčiće, a očima je vrebao bananu,’’daj mi je!’’, ona je nevoljno pogledala bananu i tiho rekla’’uzmi je sam..’’Nije mu trebala reći dva put, zgrabio je bananu i potrčao dok se na tren zavijorila njena plava suknjica od siline njegovih pokreta a već je nestao iza kuća. Osvrnula se oko sebe, zadigla suknjicu i pustila jedan dugi mlaz čiji je žubor zaglušilo zvono koje se čulo u daljini. Gledala je u taj mlaz i rukom ravnala nabore na suknjici, mislila je kako njen i bez luka duži, treba samo pronaći mesto gde će se mlaz izdužiti i beskonačno teći. Zadovoljno se nasmešila i polutrkom krenula kući.

Majka je prala suđe, nije je ni pogledala kada je ušla. Baba je sedela iza njenih leđa, u ruci je držala tacnu sa šoljom nepopijene kafe. Ništa nije razumela a gledala ih dok naizmenično pričaju. Nije se osećala delom te simbioze. Tiho je sela pored njihovih nogu i šišala lutkama kosu. Želela je da se tako jako razboli i umre.



Klali su svinju. Žene su se uskomešale noseći posude iz kojih se pušila vrela voda. Devojčica je sedela kraj prozora i sve to gledala. Dva jača muškarca držala je za zadnje noge dok se ona ritala i skičala. Bila je to vrlo velika, debela svinja. Jedan krupni muškarac u plavom prljavom mantilu, ščepao je za uši i prešao velikim nožem preko njenog vrata. Oteo joj se poslednji krik koji je razderao samo nebo. To je bilo sve. Krv se je gusto potekla u nekakvu limenu posudu u rukama komšinice. To je bilo sve. Okrenula se od malog prozora i pogledom tražila nešto u polumračnoj sobi. Došla su deca iz komšiluka. Hteli su da se igraju svinjokolja, ali, niko nije hteo da bude svinja.
Izašli su napolje da gledaju. Svinja, obešena za zadnje noge visila dok je iz nje kapala gusta krv, kap po kap, kap koja bi se rasprsnula o limenu posudu i pravila sitne pege o zidove posude. Onaj muškarac što ju je zaklao, otpio je pruženu čašicu i okrenuo se svinji i počeo pažljivo da joj struže dlačice. ’’Teto, šta to rade svinji?’’, ’’Čiste, dušo. To nije svinja, to je vepar, haha..’’ pas je zalajao i svi su se okrenuli da vide ko to dolazi, a devojčica je gledala u lešinu koja se lagano klatila na letnjem povetarcu dok na nju veselo sleće po koja velika zelena muva.

Išla je za babom koja je nosila limenu posudu i štap, spoticala se dok su se somotske faltne njihale pred očima, ponekad bi u oku zaigralao omot u kome su bila creva. Činilo se tada da će ih sa gađenjem baciti, ali baš tada ili bi prozujao koji leptir ili kakav crvrkut progvirio kljunom lepog letnjeg dana. Stale su kod česme, baba je razvezla omot i polako vadila jedno crevo, gurala štap u otvor, gužvala kožu creva kada bi štap naišao otvor, a sa druge strane je izlazila fina polusuva tamnozelenkasta kaša. Raširenih nogu i savijenih leđa nadnela se baba i ispirala creva. Kaže, doći će jedan čovek da napravi kobasice da imaju za sv. Iliju. Pored česme žuborila je mala rečica. Devojčica je stajala nasred nje i gledala u jednu ogromnu betonsku cev koja je je držala most. Sunce i senka se dodirivali na metar od njenih nogu, sitne ribice plivale u bistroj vodi. Bilo ih je, da kada bi precizno pružila ruku, mogla bi uhvatiti jednu, sićušnu, na dlanu...

’’Kobasica od svinjskih creva punjena skuvanom krvlju pomešanoj sa mlevenim mesom. Snajka, je l imaš bibera?’’
Devojčica je stajala nasred sobe, nije znala na koju stranu da se okrene, u ruci je držala belutak. Otac je unosio drva, majka se vrpoljila tražeći biber i prosipala nešto aleve paprike po podu..napolju je rominjala fina letnja kiša. Vazduh je bio težak.

Svi su sedeli za stolom, pili rakiju i vino a masna tepsija puna iseckanih masnih komada gledala ih sa beonjačama od masti. Osetila je vrelinu u gornjem delu leđa. Vrat ju je boleo. Pod nekakvom težinom je počela da se smanjuje.a stvari su poprimale bezličan oblik od magle u uglovima očiju. Zvuci su se gubili u daleke odjeke. Najednom se našla sa rukama pruženim uvis ogromnog crnog zida tepsije i grabila do pasa natopljena u svinjskoj masti, toploj.. gušila ju je prezaćinost i stvarala mehure u mozgu. Panično je gledala komade mrtvog mesa razbacane oko sebe, i onda ju je trglo gađenje u stomaku.
Bila je opet iznad tanjira, cela i dovoljno velika. Baba joj je pljusnula jednu oveću kobasicu u tanjir. Tačkice masti isprskale je po rukama. On je obrisao dlanom mast sa brade. Piljila je u kobasicu, uzela viljušku i nož i snažno zaškripala po tanjiru. Sekla je komad po komad, sva zaneta, ali kada je primakla, viljušku sa komadićem, licu, bespomoćno se osvrnula oko sebe i izbacila gorku žućkastu tečnost u sred tanjira a i malo po jednom delu tepsije.
Te večeri je imala halucinacije od visoke temprature.

"Sve što vidiš trenutno jeste ono od čega se udaljavaš. I kada gledaš tako unazad treba da se raduješ što ti se život desio." govorio je čovek u crnom odelu zabrađenoj strini čije su grudi preciznim vremenskim razmakom, jedro odskakale jedna od druge pod težinom isprekidanog jecaja: "E, šta je čovek danas, ništa je čovek!", slušala je razgovor dok je tako sedela kraj prozora.Gledala je ljude koji su se vrpoljili, odlazili i vraćali. Svi su imali ozbiljan izraz na licu i kada bi pogledali jedni druge, patetično bi razvukli usne u nešto slično osmehu Čovek u odelu je otpijao iz male čašice, krajičkom oka bi bi krzao strinine grudi i blago je tapšao po ruci: Udaljavaju se u svakom momentu. Umiru pre no što su stvarno mrtvi. Kreću se tako kao biljke bez svesti o životu. Jedu I hodaju, spavaju a ne sanjaju. Bude se, hodaju I jedu. Sutra, danas su već mrtvi...A ti snajka, treba da živiš. Proći će i ovo, mlada si, dece nemaš."
Devojčici se činilo da je mrtav čovek najviše živ. Samo o njemu pričaju. Jedni su govorili da je umro veličanstvenom smrću, drugi negodovali. Ali, nikada nisu saznali ko ga je ubio, našli ga rascopane glave, pretpostavljaju da je kamen u pitanju ali ni kamena nigde nisu našli. Ležao je tako u travi satima, oko njega se sjatile velike zelene muve, pantalone mu bile raskopčane a ud u erekciji. I to je sve.

‘’ Sutra postajem đak prvak’’, pomisli devojčica dok je bacila onaj mali belutak koji je odskočio nekoliko puta o drveni kovčeg.


objavljeno u Beležnici, br. 22