tag:blogger.com,1999:blog-30874435806912340432012-01-31T17:29:35.765-08:00Marijana Nikolajevichttps://profiles.google.com/111127885386239464390noreply@blogger.comBlogger121100tag:blogger.com,1999:blog-3087443580691234043.post-27650056955557835192012-01-03T06:49:00.000-08:002012-01-03T07:00:55.911-08:00Čartigoniseja<br /><br /><span style="font-style:italic;">Stani! Traj!</span> <br /><br />Čartigona Popoklijević je rano jutros izbrisala profil na Fejsbuku. Znam da je ona izmišljena ličnost ali najednom osetila sam takvu prazninu u želucu da sam otvorila frižider. Našla sam neku paštetu ko zna od kad, pojela je bez hleba, zatim kiseli kupus, sojin margarin, papriku iz turšije, blago ukiseljenu krompir čorbu i dalje sam bila gladna. Otvorila ostavu i našla neki keks, nije ostala ni mrvica. Posle sam tumarala po kući i naletela na teglu dzema. S mukom je otvorila. Na samom vrhu taložila se plesan, otklonila sam je velikom metalnom kašikom i nastavila halapljivo da proždirem. Umakala prste ali nisu mogli da dosegnu dno tako da je ostalo malo. Gotovo iznervirana, obula sam patike, ogrnula jaknu i izašla. Dok sam tako šetala, praznina me je mučila pa sam pogledom lovila prvu pekaru ili prehrambenu prodavnicu, štagod, samo da je hrane. Nije ih bilo u blizini a meni se nije pešačilo jer je svaki korak uskovitlao želudac da je pravio jedan mali vrtlog i ja sam mislila samo na to kako da zasitim tu malu životinju u mom organizmu.<br />Jedna starija gospođa hranila je golubove i ja sam imala želju da se pretvorim u jednu od ptica i sve pokljucam. Umorna od praznine sela sam na klupu prekoputa nje. <br />Gospođa i ja, gledale smo se ispod oka, naizmenično. Dovoljno je bilo da se jedna od nas obrati ovoj drugoj da se započne razgovor, ali ne. Obe smo ćutale. Sedela sam kao prikovana i priželjkivala bajati hleb ili bar koju reč. Misao o mojoj virtuelnoj prijateljici bila je sklonjena u stranu, bila sam koncentrisana na izmišljeni razgovor ove gospođe i mene. Tekao bi, na primer, ovako:<br />- Boli me želudac, podajte mi malo tog hleba.<br />- A, ne kćeri, imam ja za tebe nešto drugo- otvorila je veliku torbu, izvadila pletivo, spustila na klupu, zatim knjigu sa naslovom Pohvala ludosti, spustila pored pletiva, pa onda jedan zamotuljak, e njega je spustila na krilo, izvukla naočari, metnula ih na nos onako kako to starije gospođe rade i polako odmotavala i odmotavala i odmotavala..činilo se da to traje. Slojevi kuhinjskih krpa, zatim celofana, pa i papira. Mislila sam da na kraju neće biti ničega ali na beloj salveti stidljivo se ukazalo malo parče pite od jabuka. – eto..uzmi, to će ti zalečiti želudac.<br />Htela sam nešto da kažem ili bar da posegnem rukom za pitom, ali ni mukajet. Kiselina se pela uz grlo i kao kad nastupi košmar u snu, mada ovo nije bio san, izbacila sam sav sadržaj iz želuca. Ustala, počela da trčim glavom bez obzira, postiđena a golubovi sa bajatog hleba prešli na delikates.<br />Prenula sam se. Srećom cela ta scena se odigrala u mojoj glavi. Naglo sam ustala, uzela parče hleba koje je štrčalo na klupi do gospođe i dala se u beg. <br /><br />Gospođa je nešto vikala za mnom, nisam mogla da razaznam šta. <br /><br /><br /><br /><span style="font-style:italic;">Kad dosadite sami sebi možete da napravite odličnu karijeru na Fejsbuku!</span><br /><br />Ceo dan je nedelja, a ja mrzim nedelju! Nedeljom volim da gledam filmove, a danas je nedelja i ne gledaju mi se filmovi! Konektovala se. Onako po navici uključila Fejsbuk.Čartigone nema! Mandarina Klavirović se priključila nekakvoj bezveznoj grupi, obrisala sam je. Salama Jede Stalno Keks i Slavujka Ženomirić su definitivno feministkinje. Pa dobro, ako, može im se, ali mogle su bar da depiliraju brkove. Tja, pa nije to simbol feminizma! Živojed Slovenac je napisao svoj prvi status: „ Čuvam žensku decu iznad 15 g ’’, šta g? Grama? Nije stavio tačku debil jedan nepismeni, delete. Veliki Falusoidni Tip me je izbrisao. Zašto?! Milicina Trepavica Srkinja je u vezi sa Perom Bodoježić, ipak palčić, sa onakvom težinom da nađe nekog, da.. Dosadno mi je. Naivna Suzopatetič mi je zatražila prijateljstvo. Ah, kakav smor..Delete, delete, delete. <br /><br /><br /><br /><span style="font-style:italic;">Olja Bećković uvek istakne ono najlepše na njoj - noge!<br /></span><br /> Mora da sam zaspala za računarom. Oh! Prosula sam kafu po tastaturi. Do đavola! Ne radi! TV. Menjam kanale. Kako bi bilo dobro da nekako ispari nedelja. <br />A šta ako se Čartigona vratila? Šetala sam nervozno po sobi bez mogućstva konekcije. Kakav užasan dan! <br />Ustaću rano i kupiti novu tastaturu. Ali, ako se nije vratila znači li to da će i sutra biti nedelja? Do đavola!<br /><br /><span style="font-style:italic;"><br />Ja sam emotivno nezrela i socijalno neinteligentna, ali imam dobre reflekse!<br /></span><br />Danas sam na chatu startovala Čartigoninu prijateljicu. Malo smo pričale o njoj. Ni ona je ne zna lično, mada, čula je od nekog njihovog zajedničkog prijatelja da je u vezi sa Simom Pundurovićem. Ej, Čartigona i Sima! Ko bi to pretpostavio. Pa Sima je čuveni administrator grupe ’’Bez jaja mutim odličnu kajganu’’! već tri meseca kako sam mu ponudila prijateljstvo i ništa!<br />Okačila sam na zid grupe odličan link, niko nije palcovao. Ja ne znam šta je ovim ljudima, kada okačim neku glupost sve palčići štrče. Ne vredi. Ima da se izbrišem svima za inat, pa da vide!<br />Izdržala sam čitava tri sata! Primetila je Svevideća Radoznalka, moja drugarica iz srednje..<br /><br /><span style="font-style:italic;">Kupujem maglu!</span><br /><br />Prošlo je nekoliko dana već a Čartigone i dalje nema! Počela sam da se pitam je li ona stvarno postojala ili sam je baš ja izmislila. Čitav jedan svet dešava se na Mreži, neke ljude znam, sa nekima sam pila i kafu, neke znam i iz života pre Mreže, neke sam i volela neke mislim da volim iako ih nisam videla. Ima i takvih koji me nerviraju, imam ih tu, eto, ne radi reda, nego potrebno je imati i takve. Tako deluje stvarnije. Ima tu i jedan poeta, Miško Suzomutić, ah, kako meni taj čovek ide na živce. Malo je reći da je glup, pre neki dan postavio je video, on na tigrastom kauču recituje svoje stihove uz čašu vina sa nekom baladom Crvene Jabuke u pozadini. Stihovi su glasili ovako nekako:<br /><br /> „Milkice, čokoladice, ljubim ti grudvice. <br />Milkice, ljubim te u oko<br />Ljubi te tvoj soko, plavi..<br />Taj ljiljan u ruci što ga mirišeš ti...“<br /><br />I ne sećam se više, da bi završni stih bio :<br />“Ah, šta bih dao da sam dlačica u tvom nosu, ljubavi povuci me malo za kosu“..Ej, i to je imalo 77 palčića a o komentarima tek da ne pričam! Neki tamo, a vidim izdaje se za čuvenog kritičara, Vatalomej Rolanović, pohvalio ga je. Molim te! I to, napisao je:“ Poštovani g. Suzomutiću, vaši stihovi odišu svežinom i kvalitetom kakav još nisam sreo u životu, a kamoli na Fejsbuku. Cenim vaš raskošni talenat, voleo bih i da vas upoznam lično.“ I eto, ja prosto ne mogu da verujem! Eh, da je Čartigona tu, da bar mogu sa nekim o tome da pričam. Eto, nije ni čudo što se izbrisala. Mada, možda i izbrisao. Pobogu, pa ja ne znam ništa o njoj!<br /><br />„Prodaješ maglu!“- napisala sam komentar „poeti“. Naravno, prvo se obrušila masa njegovih (ali ne i zajedničkih prijatelja), rekli mi kako nemam pojma šta je esencija poezije i kako ne mogu da razaznam metaforu od alegorije, a neka Supica Dok Sam Vruća sročila je ovako nešto: „ Poštovana gđice.. ne dajem vam zapravo, Ti ne razaznaješ dlaku u jajetu od sveopšteg smisla poezije. Tvoja duša nalikuje pasulju, previše je jednostavna tako da nisi kadra da sudiš o Uzvišenostima!“ Tja! A onda je Miško sveopširno objašnjavao svoj pesnički postupak i svima se zahvalio pa čak i meni (vrlo velikodušno od njega, pih!) da bi me posle nekoliko sati izbrisao.<br />Uostalom, nije ni bitno. Verujem da Čartigonu nisam izmislila, verujem da ona stvarno postoji i da je vrlo slična meni. <br /><br /><span style="font-style:italic;">Kad ostari muškarac hoće a ne može a žena može a neće!<br /></span><br />Pre nekoliko nedelja Golub Strahopatić mi je zatražio prijateljstvo. Danas sam malo voajerisala po njegovom profilu. Ima 405 prijatelja od toga uglavnom žene, i to mlađe, dakle, mojih godina. U onom prozorčetu gde treba nešto o sebi da napiše stoji :“Just me“. U informacijama piše da je Doktor opšte medEcine. Ima more slika. Slika na profilu mu je: on u belom mantilu sa stetoskopom koji je bezbrižno obešen oko vrata. U levoj ruci dimi se tompus cigara a u desnoj naočari za vid čiji jedan krak zamišljeno gricka. Ispod fotografije je napisao: Ja i Moja ordinacija.<br />On je bio i Čartigonin prijatelj. Hm. Pitam se šta je ona videla u njemu?<br /><br /><span style="font-style:italic;">Nedostaju mi prijatelji koje svakodnevno viđam na Fejsbuku!<br /></span><br />Danas je bila naročita gužva u gradu. Vrlo je moguće da je došao neki poznat političar. Jedva sam se ugurala u autobus. Gotovo da sam jedva i disala. Prozori su bili zamagljeni od disanja ljudi i gradske prašine. Nacrtala sam malo sunce na staklu i kroz to sunce videla dvoje kako se grle. Delovali su mi poznato. Znam! Pa to su Milicom Trepavica Srkinja i Pero Bodoježić! Divno! Divna je ta ljubav. Poslaću joj danas virtuelne ruže. <br /><br /><br /><span style="font-style:italic;">Sve u svemu začin Č.</span><br /><br /><br />Ne volim da jedem sama pa zato i retko kada kuvam. No, danas, sam se posebno potrudila. Jutro je bilo lepo a pijaca posebno živahna. Meni je sve to bilo neobično, možda zato što sam predugo na Mreži i možda je to uzrok što sam zaboravila lepotu stvarnosti. Možda..<br />Pozvala sam Milenu, njenog dečka i njihovog cimera na večeru. Oni su od retkih ljudi koji nemaju profil na Fejsbuku. Pravi prirodnjaci, trče, jedu zdravu hranu i tako to. A taj njihov cimer, Marko, on je mnogo simpatičan dečko. Pričala mi je Milena da je nedavno izašao iz duge veze..doduše ni moje virtuelne veze nisu dugo trajale. Posle dva tri susreta nije bilo više ničega da se kaže. Obično bih se zaljubila u drugog ili taj neko-on u neku drugu, naravno virtuelnu, savršeniju jer mene, pak, zna. Tako to ide, užasi savremenog života. <br />Moj stančić dugo nije mirisao na začine i svežinu koju sam unela pijačnim zelenilom. Spremala sam sos od pečuraka i zapečene tikvice. Čak sam i hleb umesila i to sa malo cimeta. Osećala sam se odlično, mada me je nestrpljenje da vidim staru prijateljicu dovodilo do one tačke kada si zbunjena i kada zamišljaš razgovor, a malo te je i strah jer ne znaš u kom će pravcu teći. Dugo se nismo videle a ja sam želela da ostavim utisak, kako na nju tako i na Marka.<br />Nestrpljenje je raslo kako su oni kasnili, i kasnili. Gledala sam u kazaljku i već me je hvatala tiha nervoza. Večera se hladila a oni i dalje kasnili! Kako je to glupo živeti bez mobilnog telefona, bar da jave. Stvarno nije u redu. Eto, već peti put zovem na fiksi telefon, niko se ne javlja. A šta ako im se nešto desilo? Ma nije, uvek je bila neodgovorna, ne znam kako je Milan trpi onakvu. <br /><br />Zvono! Ah, konačno. <br /><br />„hej..kako mi je drago..“<br />„i meni..“<br />„dugo se nismo..“<br />„da baš dugo..“<br />„ah, pa vi ste trudni, divno“<br />„da, nije li, za pet meseci imaćemo..“<br />„ja nisam znao da li roze sobu ili plavu..“<br />„e, a stvarno gde je..“<br />„e, pa on se odselio..“<br />„uostalom nismo više ni u kontaktu..“<br />„da, zaljubio se u tamo nekog..“<br />„jest, bre, kako se beše zove?“<br />„ ma da, ima neko čudno ime..nešto na Č ili na Dž..“<br /><br />Ma da nije on sa Čartiogonom!? To objašnjava njeno odsustvo. Ali, ne znam ne bi ona sa Markom.. Ustvari, zašto ne?<br /><br />„a je l’ imate njegov broj?“<br />„jok. Šta će ti. Nego što si toliko solila, previše začina stavila..“<br /><br />Jedva sam čekala da odu.<br /><br /><br /><br /><span style="font-style:italic;">Čokančićem ćeš me, čokančićem ću te!</span><br /><br />Još dok je Milan Mileni vezivao pertle ja sam istrčala časkom iz hodnika, uključila lap top i vratila se sva u osmehu da ih (što pre) ispratim.<br /><br />Pogledala sam Najnovije novosti, nije bilo ničeg novog. (Potom pogledala Najvažnije novosti. Nije bilo ničeg važnog.)<br />Slavujka Ženomirić me je obeležila u belešci. Na mom zidu me je Pero Bodoježić poljubio poljuBcem. <br />Nije se vratila, Čartigona.<br /><br /><span style="font-style:italic;">Nervira me stanje u koje upadam zbog Fejsbuka ali lekovito je!<br /></span><br />Danas je padala kiša. Naizmenično...prvo je počela da pada pa je zastala i opet počela da pada. Inače, volim kišu ali danas mi se nije izlazilo. Probdela sam pored računara. Prožvakala sam desetinu Statusa a da se nijednog ne sećam. Pročitala dve tri beleške..popila dve kafe i jedan čaj. Poslala dva tri Sms. <br />Osećam blagu mučninu. Volela bih da se sklupčam u malu kutiju pa da me stave u malo veću, zapečate voskom i pošalju na pusto ostrvo.<br /><br /><span style="font-style:italic;">Opcija ničeg će nas uvek čekati zato je lakše pokušati nešto!</span><br /><br />Iz blage letargije, trgla me je zvonjava telefona. To me je na trenutak zbunilo. Poslednji put sam govorila kada su mi Milena i Milan bili u gostima.<br /><br />„ da?“<br />-<br />„ne razumem..“<br />-<br />„ali..“<br />-<br />„pa ne znam..“<br />-<br />„pa dobro..“<br />-<br />„ustvari...“<br />-<br />„ajd, videću..“<br />-<br />„e..“<br />-<br />„pa dobro. Dolazim.“<br /><br /><span style="font-style:italic;">Uopšte ne smatram komplimentom kada mi neko kaže – ljudski si se ponela!<br /></span><br />Mrzim da odsecam nokte, obično odem kod nekog drugog ko bi mi to uradio. Ali i dalje bi to bio strašno neprijatan osećaj. Koža mi se ježila u predelu vrata pri svakom odsecanju, ali to ne bi bilo ništa u poredjenju sa turpijom..brrrr........uvek se stresem pri samoj pomisli. Mad nokti su mi toliko porasli da se svakodnevno saplićem o njih.<br />Čovek je u biti takav, da, koliko god da je neprijatno mora ukloniti izvor smetnje. Izbrisala sam se.<br /><br /><span style="font-style:italic;">Osećam se pomalo napeto, kao pred početak političke emisije!</span><br /><br />Prvi dan bez Fejsbuka bio je pomalo neobičan. Razmišljala sam o svim tim ljudima koje imam na listi prijatelja. Ima ih negde oko 560.mogla sam da se setim nekih dvestotine, ostalih nisam, nisam znala ni kako se zovu.<br />Pokušala sam da pročitam neku knjigu. Listala stranice i hvatala sebe kako se gubim među redovima- pojma nemam šta sam pročitala!<br />Ideja da se možda Čartigona vratila terala me je da se opet aktiviram, no nekako sam izdržala. <br /><br /><span style="font-style:italic;">Ponekad sam tvrdoglavija i od sebe same!</span><br /><br />Drugi dan bez Fejsbuka! Čvrsto sam odlučila!<br /><br /> <span style="font-style:italic;">Lepinja sa kajmakom, miris eteričnog ulja i prašuma!<br /></span><br />Ne sećam se kada sam toliko bila inspirisana. Život mi se učinio tako stvarnim. Trčala sam, disala sam. Završila sam dugogodišnji kolaž.. Koristila sam različite materijale. Boje su se odlično uklopile. <br /> Jela kolače sa Milenom i Milanom Upoznali me sa komšijom. <br />Pozvao me je da izađemo! U petak.<br />Kada sam se vraćala kući, zatekao me je zalazak Sunca. Divno je. Taaako sam se opustila. Nije bilo čak ni onog blagog peckanja u predelu vrata.<br /> Život je čista dobit!<br /><br /><span style="font-style:italic;">Ne krećem od pretpostavke da mogu svi da me vole nego da to retko ko može!<br /></span><br />Glavobolja me je probudila nešto pre jutra. Zgutala sam dva aspirina i skuvala duplu kafu. Spustila sam roletnu kada je izlazilo Sunce. Menjala sam kanale a od svega toga videla sam samo onu jednu tačku kada se kanali smenjuju i na pola sekunde ekran skupi u baš tu tačku. Iz sve snage pokušavala sam da odagnam svaku pomisao na ono što se desilo sinoć.<br /><br /><span style="font-style:italic;"> Uzalud bockaš- opkoljena sam knjigama!</span><br /><br />-Šta je tol’ko dramatično?<br />- Kako šta je?! Recitovao mi je sve vreme Dučića misleći da je Rembo! <br />- Pa dobro, zbunio se čovek!<br />- Pa da, ni to nije tako strašno dok nije prešao na prozu!<br />- Pa šta je bilo sa prozom?<br />- Pa ništa, pomešao je Kastanedu sa Koeljom!<br />-Pa dobro, čovek ne čita, ali možda ima druge kvalitete?<br />- Da tek znaš koliko je pričao o zaštiti životinja..<br />- Pa lepo, voli čovek životinje!<br />- Upravo! Nosi kožnu jaknu, kožne cipele i kaiš. Ima dve ptice u kavezu i pojeo je dve pljeskavice posle izlaska.<br />- Pa dobro..Ne sviđa ti se lik. Ne vidim šta je problem?<br />- Kako šta je problem?! Pa ja sam spavala sa njim!<br /><br /><span style="font-style:italic;">Nema ništa dugoročnije od trenutne slabosti!</span><br /><br />- Pa dobro. Šta sad! Posle pet poziva, dva sms-a, tri mejla i dve dostave cveća..<br />- Pa nije to..<br />- Nego šta je sad?<br />- Pa sama si rekla da ima čovek drugih kvaliteta!<br /><br /><span style="font-style:italic;">Više sam srčana nego srdačna!</span><br /><br />Kako su dani prolazili tako je moja urođena nervoza isplivala na površinu. Potreba za Fejsbukom bila je sve jača i jača, ali nisam se dala. Posmatrala sam ’’stvarne’’ ljude i nalazila sličnosti sa virtuelnim. Ustvari, sve je to isto, samo su pristupi malo drugačiji. U svakom slučaju osećam se usamljenom- bilo da sam na Mreži, bilo da nisam. <br />Šetala sam bez cilja. Moj unutarnji kompas bio je pokvaren. Sever. Sever. Sever. <br />Treba li odseći drvo i na osnovu godova doći do saznanja gde je toplije. <br />Tonula sam sve dublje i dublje u šumu. Najednom, osvrnula sam se i shvatila da sam se izgubila! Mojim mislima prostrujalo je detinjstvo kao kad kroz jato ptica prostruji vazduh.<br />Setila sam se bajki. Ona o Crvenkapi mi je izmamila osmeh. Izvadila sam iz torbice malu crvenu kapicu.. život je uvek nova uloga. Počela sam da skakućem i zamišljala kako ću sresti vuka. Uistinu, on se pojavio na samoj ivici gde se graniči misao sa šumom. I umesto da osetim strah ili pak, da osetim slatkoću svoje naivnosti, osetila sam bes! Za trenutak se pretvorila u drvoseču, zasekla granu, pa zatim se pretvorila u drvodelju, izdeljala batinu i vratila se pređašnju ulogu slatke male Crvenkapice i stala da mlatim velikog zlog vuka. <br /><br />„Eto ti! Eto ti!“<br /> Prenula me je melodija mobilnog. Bio je to on. Prekinula sam vezu. <br />Nisam mu se više ikad javljala.<br /><br /><br /><span style="font-style:italic;">Često čujem „Svaka budala to zna!“, a da ja baš to ne znam!</span><br /><br />„Ma znaš ona, kako se beše zvaše...da! Čartigona!“<br /><br />Prenuo me je razgovor dveju drugarica. Osvrnula sam kako bi im videla lica i pratila ih da čujem nešto o njoj. Ali one kao da su isparile. Ostala mi je samo ta rečenica za koju sam se uhvatila da ne padnem kada je počela snažna Košava da briše tlo, i mene s njim.<br /><br /><br /><span style="font-style:italic;">Mrzim kada mi se na putu ispreči kišna glista i to uvek vodoravno, taman da zauzme ceo put!</span><br /><br />Bio je to jedan od onih dana kada nisam bila ni za šta. Izašla sam da se prošetam, ali ne zato što sam želela da izađem već zato što nisam mogla da sedim u stanu. Imala sam utisak da je oblačić iznad moje glave previše vidljiv i da ako progovorim, grmeću i sevaću!<br />No, nije bilo potrebe za tim, kako sam se nedavno doselila šanse da sretnem nekog poznatog su 1:100. uzgred, imala sam snažan poriv da ujedem nekog, bilo kog, da vidim od čega je satkan-lakmusa ili krvi!<br />Za divno čudo, kao da je prizvan, Marko!-išao mi je u susret.<br />Kao da me je samo Sunce obasjalo, kao da je neosetni vetar razgrnuo oblačić. Na licu mi je zablistao osmeh. <br />Posle uobičajenih konvencionalnosti, i trenutka kada je svako trebao da ode svojim putem- što se nije desilo, odlučili smo da popijemo čaj u obližnjem kafiću. Marku je to odgovaralo jer je baš tu trebao sa nekim da se nađe. <br />Moje uzbuđenje je raslo jer sam slutila da će se pojaviti Čartigona, glavom i bradom!<br />Marko je pričao nešto o uzgajanju cveća..ništa zanimljivo. Gledala sam ga pažljivo i sve ono što mi se nekada svidelo kod njega bilo mi je nadasve smešno. <br /><br />„Uvek kasni, ’’ konstatovao je gledajući na sat. <br /><br />Napolju je sipila neka tiha kišica. Vrata je otvorio jedan fino uglađen gospodin i mahnuo nam je.<br />Marko je uzvratio osmehom, ustao je, dodirnuo mu ruku, poljubio ga ovlaš u obraz, okrenuo se k meni:<br /><br /> „Ovo je moj dečko, Časlav!“<br /><br /><br /><br />...<br /><br /><span style="font-style:italic;">Ako ti na pozornici svi zvižde a ti pljeskaj samom sebi!</span><br /><br />Umorna, pokisla do gole kože i bez ikakve nade, dokopala se svog stančića. <br />Onako mokra uključila lap top i konektovala se. Izula blatnjave patike, natočila sebi čašu vode, uvila se u ćebe. Stigla mi je jedna poruka. Otvorila sam je. Drhtala sam.<br /><br />U poruci je pisalo:<br /><br /> „Hej, Čartigona, drago mi je da si se vratila! Strašno si mi nedostajala..“<br /><br /><br />*podnaslovi su prepričani statusi Čarne Popović<br /><br />Objavljeno u Koracima 9-12, 2011.<div class="blogger-post-footer"><img width='1' height='1' src='https://blogger.googleusercontent.com/tracker/3087443580691234043-2765005695555783519?l=marijananikolajevic.blogspot.com' alt='' /></div>Marijana Nikolajevichttps://profiles.google.com/111127885386239464390noreply@blogger.com1tag:blogger.com,1999:blog-3087443580691234043.post-35495116750206731892011-10-08T05:06:00.000-07:002011-10-08T05:07:33.331-07:00Zimska bajka<br /> <br /> <br /> <br />Oduvek sam želela da se zaljubim u ženu. Zamišljam je, bila bi plava, jasno ocrtana mojim mislima: prozirne kože sa mnoštvom smeđih pegica rasutih po uzanom licu. Imala bi oči plave hladne kao zimsko nebo kad progviri zubato sunce, bezbojne trepavice sa jasno izraženim čeonim kostima mesto obrva i fino izvajan vrat, torzo okićen malim grudima sa ponekom zlatnom maljom što neprirodno štrči izvan savršenih krugova zašiljenih ružičastih vrhova nalik istupljenim olovkama...(...)<br />Razapela bih jedra mojih dlanova i mirno uplovila u uzburkano more njenog tela. Prislonila bih školjku da sluša tihe šumove daha i grejala se na lomači sopstvene imaginacije, da prezimim zimu.<br />A u proleće, kako to obično biva, osvanuo bi neki novi trut, začarao me polenom i probudio. <br />А ona? nestala, istopila kao prva pahulja na vrelom obrazu.<br /><br />Neispričana priča<br /><br /><br />I eto tako, celu noć sedim u neudobnoj stolici, razmišljam bogapitaj o čemu. Palim cigaretu za cigaretom a glava me boli. Skupo me baš košta ta moja dosada… Ali opet, nije to dosada, kako da kažem, možda je to baš ... Ma na smrt sam se smorila. I smorili me ljudi koje ne znam a borave u mojoj glavi. Bude me noću i pitaju u kom režnju sam spustila četkicu ili sapun. Prali bi ruke, noge zube štatijaznam šta sve ne a ja bih baš da sanjam. A ponekad, kad sam budna i ispijam zeleni čaj uz glasnu muziku, razvrište se: alo bre! Ja bih da sanjam, smanji se malo doživljaj, ženo nerazumna! Baš sada si rešila da se nalivaš kofeinom! I ko još normalan sluša Betovena!<br />Jedno nepoznato dete uvek plače kada čitam Ničea:<br />“Šta se desilo sa mnom, prijatelji moji? Vidite me unezverenog, prognanog, nedovoljno poslušnog, spremnog za odlazak – ah, otići od vas!”.<br />Rađa mi se tik na levom kapku, revoltirano zalupim knjigu. Ništa od mog “Najtišeg časa”, ovlaš pomazim tik i izgovaram sijaset budalaština u nadi da ću utišati malog.<br />Ali, jok! “Pričaj mi priču!” urla ono iz leve hemisfere.<br />Pa šta da ti pričam, barabo mala! - mislim se, ali oćeš, u glavi mi je pa zna o čemu mislim. Ni da se pristojno ispsujem.<br /><br /> <br /><br />Jedan usamljeni čovek koji je voleo da gleda bube<br /><br /> <br /><br />“Zbunio sam se, otkud to crveno svetlo pri vrhu susedne zgrade?<br />Neko noću živi opleten njome. Tanjir gubi belinu ozračen suncem crvene lampe, a mrvice spavaju crveno. Gledam, crveno! Čudim se takvom crvenilu.<br />Nekada sam i ja spavao u crvenom ali nije bilo tanjira, mrve su spavale u kesama ili plesale po podu. Bube ih krale mom videlu i vrćale se nazad, zelenim kanalima, svojim mračnim domovima. Bio sam lenj, sećam se, a hteo bar jednu bubu samo za sebe, da je obučem u žutu suknjicu od uljanih boja i pratim noćima. Čini se, da bih je pratio pomno, ostavljao šarene mrve pod različitim odblescima crvenog svetla, kasnije bih napisao priručnik ''Kako rukovati jednom običnom crnom bubom u sobi sa crvenom lampom'', promenio bih ime i uradio trajnu, kupio nova kola i još crvenih lampi i prestao da kupujem hleb u obližnjoj pekari već naručio pizzu i mrvio, mrvio, mrvio pod crvenim svetlima i sanjao nove bube. Uvek ima novih. <br />Šteta što sam lenj. Uostalom, nemam ni teleskop, a nebo nema zvezda. Mada, bar komšiju imam, on nikada ne gasi svetlo.“ - mislio je čovek u prugastoj pidžami grleći svoje noge i klateći se na ivici bolničkog kreveta.<br /><br />http://www.odjek.ba/?broj=25&id=14<div class="blogger-post-footer"><img width='1' height='1' src='https://blogger.googleusercontent.com/tracker/3087443580691234043-3549511675020673189?l=marijananikolajevic.blogspot.com' alt='' /></div>Marijana Nikolajevichttps://profiles.google.com/111127885386239464390noreply@blogger.com1tag:blogger.com,1999:blog-3087443580691234043.post-53498019963653736862011-08-28T03:30:00.001-07:002011-08-28T03:32:03.124-07:00Zemlja isparava pod naletima Sunca. Čekam ga kod tropikana bara, čekam, a on ne zna da ga ja čekam. Padaju mi svakakve misli napamet...kao on ce doći u zagrljaju sa drugom, a ja ću posramljena pognuti glavu. Ili neće ni doći, a ljudi koji me okružuju pomisliće,evo je- jos jedna luzerka pije sama. Ili doći će i prosto neće obratiti pažnju na me i poželecu da isčupam ovo moje ustreptalo srce iz grudi… <br />Kapljice znoja orosiše mi čelo, vrućina je ubitačna. Dođe mi da skočim u obližnju baru, koju ovdašnji ljudi nazivaju jezerom. A ako skočim, on ce doći i otići i neću ga videti. čekanje je tako nepodnošljivo. <br />A možda sve ispadne ok. I ja mu kažem sve...kako je prošlo devet godina, a kod mene se ništa nije promenilo...Kako je on moja polovina duše, i da nijednog trenutka nisam prestala da mislim na njega.Bla, bla,bla- I, naravno, ja ga volim... Ili,ne, ne, možda da budem kao, ono, ravnodušna, pričam o nekim neobaveznim stvarima, i onako usput da ga navedem da se priseća. A možda i sam shvati zašto sam ja tu... <br />Šta sad hoće ovaj?! <br />Ma daj, kakav kliše! O čemu ovaj priča.A možda je i dobro, u slučaju da nije sam, ja kao imam društvo...pf,prejak parfem...Ma, jok, iskaširacu... <br />Najdužih sat. Ne, nece doći.Pa prošlo je mnogo vremena, ko zna gde je on. Ma glupost! Samo jednom sam ga videla u životu, pre tih devet godina, možda on i nije odavde, možda je naleteo slučajno kao i ja. Sigurno nije odavde.. Govorio je o mnogim gradovima koje je video, i kako svaki grad ima sebi svojstven duh, ali i odredjeni kalup ponašanja ljudi...verovatno je i sada u nekom gradu, ili mozda izvan grada, kod neke vode, gde se leti ljudi okupljaju, i možda baš sad govori nekoj ženi kako ne želi da smeta ali ima neodoljivu želju da priča baš sa njom.I eto, dve komete, sudariše se u vasioni, bila je to prava eksplozija, i raznele jedna drugoj rep pa nastavile svojim putevima...Ali, ne! Pa pričao je sa meštanima, delovao je kao da ih zna. Sećam se da je, čak, pričao nekakvu jezivu priču o jezeru...Kako ono svake godine trazi žrtvu jer je tu nekada bilo groblje, ali vlada je odlučila da tu napravi jezero... i da su pritom udavili i jednu babu koja nije htela da potope groblje, jer joj je tu ćerka sahranjena. Nije htela da ode i oni su je nasilno odvojili od groba. Ali je ona, ipak, nastavljala da dolazi svaki dan, sve do dana kad joj voda bila u visini očiju, onda je odlučila da ostane. <br />Sunce igra svoj poslednji ples za danas. čudna je stvar sa vremenom, sad zrnca peska lagano ističu iz peščanog sata. Tako malo vremena. Opet cu otići i biće to deset, jedanaest, petnaest godina…Ili više neće biti godina? <br />A da pitam nekoga? Da uzjasem vetove i da tražim? Tražim i ne nadjem? To bi bio tako glup osećaj. Ili ga nadjem. A šta bih rekla? Sigurno bi očekivao odgovor, ili bilo šta. Ili da mu se bacim u zagrljaj a on zbunjeno: ko si sad pa ti? Da, šta ako me ne prepozna? Ili jos gore, ne želi da me prepozna. <br />A možda ga ni ja ne prepoznam. Nema šanse! Sigurno bih ga prepoznala... <br />A ako mu se desilo nešto? Možda se i on pridružio baki iz jezera? Ma ne verujem, osetila bih to...Svejedno, opet bih se sutra vratila svome sivom, jednoličnom danu. <br />Jutro uz poslednju cigaretu iz sinoćne pakle, jak čaj od nane i veštački osmeh upućen ljudima iz kancelarije. Bajati tračevi i gomila papira. Pauza za doručak, ljuštenje narandze i listanje novina. Zatim supermarket i hrana za mačke.Otključavanje i zaključavanje vrata, stavljanja reze, paljenje TV-a. Uvala u poluraspalu fotelju I noć…jos jedna cigareta u pakli i pranje zuba.... <br />Ma, zar je važno kako će da reaguje, reći ću mu zbog čega sam došla i zbog čega nisam dolazila svih ovih godina, a htela sam...Ah, moj glupi strah...Sve je tako nedorečeno. <br />Ne, ja sam jaka, ovaj put ću se, čak, usuditi i da pridjem prva ako je to potrebno. <br />Ostalo je jos 45 min do mog poslednjeg voza. <br />Ne, on neće doći, ko zna šta je sa njim... <br />Konačno! Moram da delujem pribrano. Moram da delujem trezno. Jao! Evo, prilazi mi. <br />”Ej, ne mogu da verujem! Koliko sam samo želeo da te vidim! Pa otkud ti ovde?” <br />“mmgrm..” <br />“Jesi li sama? Reci, ako je slobodno da ti se pridružim?” <br />"mmrgh" <br />prokleti glas, ni ja samu sebe nisam razumela... <br />"ok. Vidim da nisi za društvo. Odo ja ." <br />"mmrgh" <br /> <br />ah, otišao... <br /> <br />objavljeno u zborniku ''Jedu li Kinezi pse'', The best of Kišobran 3 <br /> <br /> <br /><div class="blogger-post-footer"><img width='1' height='1' src='https://blogger.googleusercontent.com/tracker/3087443580691234043-5349801996365373686?l=marijananikolajevic.blogspot.com' alt='' /></div>Marijana Nikolajevichttps://profiles.google.com/111127885386239464390noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-3087443580691234043.post-47180777528672151652011-05-06T04:11:00.000-07:002011-05-06T04:15:26.445-07:00(Prikaz romana Petrov arhipelag, Marko Car, Treći trg, Beograd, 2009.)<br /><br />„i ja bih u vrevi da vrvim<br />Osama na trgu me snađe“<br />Momčilo Nastasijević<br /><br />Nedavno je izašao roman, prvenac Marka Cara. Kroz moto na samom početku romana, Marko je dao precizan rezime sopstvenog dela:<br />„Bilo je to u doba kada su bogate zemlje, načičkane industrijama, nakrcane radnjama, otkrile novu religiju, projekat dostojan napora koje je čovek podnosio milenijumima: napraviti od sveta jedno veliko preduzeće.“ Rene Viktor Piles, Proklinjač<br /><br />Dakle, svet je zabavljen postizanjem materijalnih dobara. Svet, gde je vrhovni vođa Njegovo veličanstvo, Profit. To je svet koji guta pojedinca jer je za nj pojedinac samo potrošna roba. Svet, gde je ambalaža bitnija od samog proizvoda, gde je bitno što bolje (se) plasirati, prodati (se)..Vreme ne postoji ukoliko nije novac. U tom svetu pojedinac je usamljen, takva je i sudbina Petra, glavnog junaka ovog romana. Sve je podređeno efikasnom ostvarenju profita čak i ljudska egzistencija. Emocije moraju da budu u skladu sa poboljšanjem profita, ponašanje mora biti u skladu sa sticanjem velikog profita. Ukoliko pojedinac misli ili se bar zapita o smislu svega, pa i života, pod takvim okolnostima on tone u ništavilo, iako je ništavilo svuda oko njega. Profit je ovde sličan onoj nemani – Kiklopu u istoimenom romanu Ranka Marinkovića. Ali, dok je u Kiklopu sve otrovno, bolesno, gnjilo, krvožedno i suludo u Petrovom arhipelagu je sve to našminkano, premazano slojevima i slojevima boja da boja puca i nazire se trulež.<br />U samoj srži te truleži nalazi se Petar, poput mladog izdanka još neokaljan, neiskvaren potrošačkom pomamom.<br />Na samom početku romana njega ostavlja devojka i samim tim vrpca događaja se odmotava ili bolje rečeno, obmotava poput omče oko Petrove svesti. Petrovo iskustvo sa ženama ima tragičan prizvuk jer žene koje sreće jesu stereotipni prototipovi, vazda u nekakvom traganju, batrgaju se u sopstvenom besmislu: žena koja ga ostavlja zbog „idealnog“ lika koga je upoznala na Mreži; Irma, udata žena kojoj je život krajnje dosadan i ne nalazi ono što traži u bračnoj zajednici (ne zato što smisla u braku nema već što ga nije ni tražila unutar već izvan); njena kćer izgubljena u svetu etiketa i prestiža (njen je san da ostvari svoju egzistenciju u svetu etiketa, njen je san da napravi najbolju ambalažu za jogurt)..još jedan dokaz gde je filozofija etiketa važnija od filozofije egzistencijalizma. Tu je i žena koju sreće pred umetničkim delom „Žena sa noćnom posudom“, jedna izvrsna slika koja kritikuje tvz. „zapadnjačku svest“ i danas toliko puta prežvakane a već neiskrene i isprazne priče o ljudskim pravima.<br />Dakle, ispred slike Petar sreće ženu čije oči sjaje i za koju misli da je pravi poznavalac:<br />„Šteta, mislio je Petar što nema više takvih ljudi i žena …iskrenih, pravih, svet bi bio lepše mesto, prepuno empatije i ljubavi za bližnje, a ne pozornica za organizaciju dosadnih i sivih kurseva..“A kada su se našli pred slikom, i pre nego što je Petar stigao da se suoči sa lepotom platna ili da možda nešto glasno prokomentariše ne bi li privukao pažnju mlade žene pored sebe, ona iznenada povika iz sveg glasa: „Dole muška umetnost, dole muška dominacija“ (Petrov arhipelag, str. 59)<br />Celom tom „skicom-epizodom“- „Žena sa noćnom posudom“ Marko Car na podrugljiv način i vrlo eksplicitno slika svet oko sebe, svet današnjice. Tu su „poklonici lepih veština“ u opoziciji sa umetničkim delom „Žena sa noćnom posudom“ , sjano, paradoksalno i precizno opisani ljudi ograničenog mišljenja:<br />„Treba napomenuti da je „Žena sa Noćnom posudom“, i danas, preko 250 godina od svog nastanka izvor kontroverzi. Neki psihoanalitičari, kažimo i to , smatraju da je tajanstveni osmeh „Žene sa noćnom posudom“ izraz telesnog olakšanja, drugi kažu da osmeh zapravo prethodi olakšanju, neki opet tvrde da se uopšte ne radi o osmehu.. Neki istoričari umetnosti tvrde da je slika simbol i preteča panevropskog , građanskog duha i izraza jer prikazuje jednu tako izrazitu urbanu situaciju kao što je manipulacija noćnom posudom…“ (Petrov ahipeleg, str.58)<br />Suvišno je reći i to da je ova slika aluzija na jednu čuvenu sliku .<br />Petar je naivan, osetljiv, usamljen lik, napetih nerava. Kroz njegovo psihičko stanje nazire autorova intertestualna ogorčenost. Suština Petrovog poimanja sveta nije u ljusci sveta, onim što se golim okom može videti, suština je u unutrašnjem svetu, onome kako Petar doživljava svet ali ne i sebe. Sui generis. Biće po sebi. On je jednostavno tu, bez neke posebne svrhe, i sve što se dešava oko njega ne dotiče ga na neki poseban način, No, uprkos svemu on je začuđen. Uvek je začuđen, čak i u trenutku kada postiže uspeh – ne trudom i ne željom već pukim slučajem. I to nije nešto što ga raduje, naprotiv, on je još bezvoljniji, njegova apatija sve više raste kao i prezir prema svetu, sve dok bezvoljnost ne kulminira u gađenje i mučninu. Baš kao i Antoan Rokanten (Mučnina, Žan-Pol Sartr), posmatrajući ljude oko sebe uviđa da su njihovi postupci motivisani željom da prikriju ispraznost i besmisao sopstvenog postojanja. Petar se oseća „kao da mu neko vrhom kišobrana probada želudac“ (Petrov arhipelag, str.11).<br />Petar je posmatrač. Gotovo da se u romanu mogu pratiti pratiti mene njegovog izraza, od blagosti, bezvoljnosti, začuđenosti, unutrašnje borbe, zasićenosti do spoznaje..ali nijednog trenutka ga ne napušta blaga začuđenost svetom. Ta začuđenost je dobro prikrivena ravnodušjem. On ne kontroliše svoj život. Pasivan je, prepušen je matici sveta da ga vodi.<br />Nije ni u krizi identitata, već se nalazi usred krize identiteta celog sveta, sveta koji poput mahnite zveri bubri u masi pojedinaca. Sve to podseća na onu scenu iz filma Žitje Brajanovo – kada jedan čovek ustaje i kaže, „Ja ne želim da budem različit“, dok svi zdušno kliču.<br />Likovi oko Petra su bezlična masa, žrtve sistema, skupljaju bodove kako bi bili nagrađeni. Kao takvi, oni jesu trupla koja hodaju, rade i misle šta da rade dok život protiče kraj njih. Takva je Irma, Gregor-njen muž, gospodin Leon čiji je lik verodostojna karikatura malog čoveka sa izvesnom količnom moći u rukama, on je Petrov šef. Njegov lik upoznajemo još na početku romana. Leon je pričao Petru o tome kako se gledajući Mesec osetio malim, beznačajnim da bi posle dodao:“Ipak, sva ova filozofija neće nam pomoći da ostvarimo rast akcija“ (nav.delo, str.8). Dokazuje li ovo da je filozofija profita čitav kosmos u odnosu na filozofiju egzistencijalizma? Šta je čovek u carstvu postkapitalističkog kosmosa?<br />U tom svetu Petar se postepeno budi, napetost raste do „nepromišljenog uspeha“ na mestu menadzera u „dresuri kokošaka“. Nije li ta aluzija gde se kokoškama pušta muzika sasvim uspela metafora- kokoške su, u stvari, ljudi! Nije li dresura kokošaka dresura ljudi? Bitan je život ne i kakav. Bitno je da kokoška živi kako bi iznela svoju ulogu, pa makar i celi dan slušala tehno muziku!<br />Unikok (firma u kojoj Petar radi) je jedna velika familija, ona je svet.. Na globalnom planu autor kritikuje liberalne kapitalističke kvaziideologije (jer ideologije nema, ona je kula od karata).<br />I na kraju, otrežnjenje – buđenje. Petrovo buđenje jeste san o buđenju. Njegov san je simboličan. Sanja svet onako kako ga doživljava. Tu njegova pobuna dolazi do tačke vrenja, on sanja da zaustavlja užurbanost sveta- pretrčava ulicu kako bi omeo saobraćaj, sanja kako je u njegovoj firmi (Unikok-u) novi moto –opuštenost koju postižu na krajnje protivurečan način ograđujući zaposlene rešetkama, sanja kako upoznaje srodnu dušu i zajedno traže izlaz. Izlaza nema, neba nema.<br />A kada se stvarno probudi dočekuje ga košmar, dočekuje ga ljudski vek, prikazan kao „ rok trajanja“. Umire mu jedini prijatelj. Ali svet nije stao, rutina se nastavlja. Obuzima ga bes „činilo se da mu u grudima raste jedna crna rupa, praznina..“(isto, str.115), tada Petar briše sve podatke Unikok firme i na tren se sveti, remeti kolotečinu. Premda, ne nalazi izlaz, uspeva da nadvladava sopstveni stid , iz grla mu se otima krik, baš kao i Melkioru Tresiću (Kiklop, Ranko Marinković) na kraju romana. Pa ipak, izlaza nema, jer „taj momak je beznačajan za zajednicu, on je samo pojedinac.“* (* Luj-Ferdinand Selin; početak Mučnine, Žan-Pol Sartra)<br />Osnovne odlike Markovog izaza su neposrenost, jednostavnost; slikovitost teksta; pripovedanje u trećem licu gde ne iznosi svoje emocije već izaziva emocije kod čitalaca.<br />On skicira krupnim a preciznijm potezima događaje u 43 kratkih epizoda. Svaka epizoda je priča za sebe, tj. motivski izdvojena celina koja ima svoju ciljnu grupu, tj. područje kritike: npr. titule, besumična kupovina, brendovi, feminizam, kapitalizam, poslovni ljudi, stereotipi, politička korektnost, sistem itd. jednom rečju – svet danas jer priča jeste smeštena u sadašnjicu, ali nekakvu izvitoperenu. Opet, to jeste ono „sada“ za čitatelja koji posegne za ovom knjigom, samim tim što je čita i nastavlja da je čita, on je izvan nje, ali zato drugim okom u sopstvenoj sadašnjici vidi tamo neki svet, svet koji jeste blizak ovom našem sada.<br />Kao što je već pomenuto da je ovo jedna velika kritika društva. Ona stoji kao opomena da smo na korak, ili već jesmo u toj budućnosti a da to i ne primećujemo. Nisu li one knjige iz budućnosti sa motivom mašina koje će zavladiti svetom, već kao metafora otelotvorile u ovu knjigu? Samo što su mašine ovde, u ovom romanu imale sasvim drugu ulogu – one jesu ljudi. Ljudi ovde odzvanjaju metalnim zvukom.<br />I konačno, jedina zamerka autoru jeste ta da se katkad delo ne može odvojiti od lične impresije, kao da je Marko Car samo prepričavao svet.<br />Objavljeno u Bagdali<div class="blogger-post-footer"><img width='1' height='1' src='https://blogger.googleusercontent.com/tracker/3087443580691234043-4718077752867215165?l=marijananikolajevic.blogspot.com' alt='' /></div>Marijana Nikolajevichttps://profiles.google.com/111127885386239464390noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-3087443580691234043.post-25570493279862372232011-03-17T06:02:00.000-07:002011-03-17T06:04:29.406-07:00Setila sam se one čuvene rečenice iz ’’Brajanovog žitja’’, kada Brajan pripoveda, svi ćute i zbunjeno slušaju a jedan iz gomile viče: „ Ja neću da budem različit!“<br /><br />“Ja neću da budem različit!“ Upravo je to ono što ljudi žele, da budu baš taj lik iz gomile, da svojim delom govore kako ne žele da budu kao drugi.<br />Dakako sa ovakvim stavom bilo je podosta ljudi koje sam znala. Bilo, kažem jer vremenom iščeznu i postanu obični pa svakakvi i onda jednostavno nestanu. Pre neki dan kupila sam novine, to naravno i nije moj običaj, ali htela sam da pročitam nešto o posledicama zemljotresa. To je baš aktuelno ovih dana a televizor mi je crko. Pomislila sam kako mora da se desi nešto bezvezno, jedna loša stvar priziva drugu. <br />I tako da sam slučajno videla u tim novinama čitulju. Naime, juče sam spustila čašu na novine. Kada sam ju je podigla vlažan krug je ocrtao papir tako da je bila zaokružena slika jedne moje davne poznanice. Nisam mogla da verujem. Milena! Kako? <br />Celi taj dan sam samo gledala u jednu nepostojeću tačku. Danas sam se još i malo pribrala i došlo je do neizbežnog, ophrvila me sećanja na nju. <br /><br />Upoznale smo se jednoga tmurnog jesenjeg dana, padala je sitna kiša. Trebalo je da se nađem sa Petrom i njegovom drugaricom. Petru je nešto iskrslo i nije se pojavio, ali Milena je ipak došla. Bila mi je tako drugačija. Držala je žuti kišobran u ruci a odeća joj je bila crna. Frizuru nije imala, bar ne ono što zovemo frizurom, kosa joj je razbarušena, zapravo uvek je takva bila i uvek je nosila crno. Popile smo kafu u prvoj kafani. Dobile smo i ratluk na šta smo se obe nasmejale. Videlo se da ne posećujemo takva mesta ali otad smo se mesečno nalazile u toj kafani i pile kafu. Nismo puno pričale. Zapravo, nikada se i nismo upoznale. Ništa o njoj nisam znala niti ona o meni. Bar ne one obične stvari tipa koju boju voli, kada je rođena, kada je izgubila nevinost, koju muziku sluša , šta voli da jede, koju pozu voli u seksu... Obično bi ćutale i gledale jedna drugu. Milena je volela da pravi kolutove od dima. Uvuče tako dubok dim i pravi male plave kolutiće. Prijalo mi je ćutanje sa njom... <br />Jednom mi je pričala o svom snu. Sanjala je da ju je ugrizao Pavić za bradavicu i sutradan ju je strašno bolela. Išle smo i u VC da vidim „tragove“, uistinu ih je bilo. Vrlo čudno, ja sam tih dana čitala „Hazarski rečnik“ a zatim sanjala nju u Krčmi( sad se ne sećam kod koliko tačno)sisa.<br /><br />Te noći sanjala sam vrlo čudan san: Milena je vozila nekakav kamion i zaustavila se ispred moje zgrade. Tako je snažno trubila da sam se probudila. Osećala sam nelagodnost zbog mraka i tišine. Celu noć sam probdela ali se nisam micala. Pred jutro sam nekako zaspala ali kada sam se probudila osećaj utrnulosti nije me napustio. Naročito su desnu nogu „napadali mravi“. Žeđ me je nagnala da se pokrenem. Podigla sam čašu sa novina i na moje zaprepašćenje u otisnutom krugu nije bilo ničega- samo belina! Gde su nestala slova i Milenina slika, kao da se ništa nije desilo. Pozvala sam Petra sa kojim se nisam čula mesecima. Niko se nije javljao a on je bio jedina moja veza sa Milenom. Nisam imala ideje koga da pitam za nju. Uznemirenost je sve više rasla u meni. Pokušala sam da se iscrpim dugom šetnjom.<br /><br />Našla sam se na ivici šume. Tako me je zbunila zato što sam taj kraj prilično poznavala. Nikada tu nije bilo šume. Da l’ može šuma najednom da izdžiglja? Sve je tako neverovatno. Radoznalost me je pridobila i zašla sam u šumu- i kao da sam se našla u nekom novom svetu mnogo mračnijem nego uobičajen. Koračala sam sve dubljje i dublje a ona je bivala sve mračnija i mračnija, sve gušća i gušća a tako i moj hod sve sporiji i sporiji. Grane su me grebale po licu i rukama. Najednom, potpun mrak a drveće kao da naleće na mene. Da stvar bude apsurdnija oslepeli su me farovi kamiona ali, ipak sam hodala u njihovom pravcu – ka čistini. Milena je tako snažno trubila iz njega. <br />Otvorila sam oči i videlo je ispunio mrak. Pekli me neki delovi lica i šaka. Odvukla sam se do kupatila, upalila svetlo i u ogledalu se ukazao Milenin lik umesto mog. Lice joj je bilo izgrebano. Dotakla sam se a ogledalo je i dalje projektovalo njen lik i sveže ogrebotine. Umila se. Lavabo je bio isprskan bledo roze vodom. Mešavina krvi i vode. Do jutra šetala sam od zida do zida kao panter u kavezu zoološkog vrta. Šta mi se dešava? Počela sam da ludim!<br />Opet sam zvala Petra, nije bilo odgovora.<br /><br />„Dobar dan, komšinice!“<br />„Dobar dan!“- gledala sam nepoznatu ženu pred vratima moga stana.<br />„Da li je kod vas sve u redu?“<br />„Da, zašto pitate?“- pokušavala sam da se dosetim je li je znam. Ipak, nazvala me je komšinicom, trebalo bi da poznajem ljude iz mog okruženja- i poznajem ih, ali nju kao da nikad dosad nisam videla.<br />„Zato što već nekoliko noći čujem čudne zvuke koji dopiru iz vašeg stana.“<br />„Kakve zvuke?“ – podilazili su me žmarci.<br />„Pa kao neko trubljenje. Jeste li sigurni da je sve u redu?“ gledala me je sumnjičavo. <br />„Ja zaista ne znam o čemu vi..“ nesigurno sam promrljala i zalupila vrata.<br /><br />Ponovo sam zvala Petra. Oglasila se telefonska sekretarica: „Dobili ste nepostojeći broj, pozovite službu..“ <br />Palo mi je na pamet da se opet pogledam u ogledalo, o Bože, hvala ti- stara ja! To me je znatno oraspoložilo i ohrabrilo da izađem malo na vazduh. <br />Sve vreme sam razmišljala o Mileni. Da li je ona zaista mrtva ili je to bila halucinacija? Moj unutrašnji album projektuje njene slike, a sada se pitam je li ona zaista postojala ili sam je ja izmislila. Ali, to je gotovo nemoguće. Nakon sledećeg viđenja sa njom, neposredno posle onog sa snom o Paviću žalila mi se da joj je cela dojka poplavela. Opet smo zajedno išle u NjC i pokazala mi je. Modro plava a bradavica je bila crvena poput krvi. Svako sledeće viđenje bilo je da ćutimo nekih pola sata a zatim idemo zajedno u NjC gde mi ona pokazuje kako se modrost šiti njenim telom a bradavica menja boje –zelena-crvena-žuta. Kad joj je vrat poplaveo tada smo prestale da se viđamo. Ja sam i dalje dolazila svakog meseca u određeno vreme ali ona je jednostavno nestala. Vremenom sam odustala. Prošle su godine, na kraju sam počela da zaboravljam ali ne sasvim. <br />Moje razmišljanje se raspršilo zvukom sirene. Veliki kamion bio je tik ispred mene, zatvorila sam oči.<br /><br />Kada sam ih otvorila videla sam kroz nekakav prozor krupne pahulje snega. Ušla je jedna nepoznata žena u belom, pogledala me a zatim izašla. Pridigla sam se i posmatrala sobu. U njoj je bilo još nekoliko ljudi, svi su mirno ležali, spavali. Ubrzo su ušli čovek u belom mantilu i ista ona žena.<br /> On mi je prišao i obratio se:<br /><br />“Preživeli ste tešku saobraćajnu nesreću, bili ste u komi, mesecima…”<br />“Koji je danas datum?”<br />“23. februar.”<br />“a sati?”<br />“15:15”<br />“zakasnila sam”<br />“Zakasnila si? Je l’ se sećate svog imena?”<br />“da, ja sam Milena.”<br />“ ne, vi ste Petar Petrović, tako vam piše u ličnoj karti.”<br /><br /><br />objavljeno u Crte i reze 3, 2010.<div class="blogger-post-footer"><img width='1' height='1' src='https://blogger.googleusercontent.com/tracker/3087443580691234043-2557049327986237223?l=marijananikolajevic.blogspot.com' alt='' /></div>Marijana Nikolajevichttps://profiles.google.com/111127885386239464390noreply@blogger.com4tag:blogger.com,1999:blog-3087443580691234043.post-31737951265621706882011-02-03T14:43:00.000-08:002011-02-06T05:23:13.893-08:00Devojčica je sedela na klupi i gledala u svoje nove žuto-crne patike. Bile su blatnjave i vlažne. Osećala je mokre prste ispod belih čipkanih čarapa, to je bilo vrlo neprijatno. Neprijatnije je bilo što je u to vreme morala biti kući. Ruke su joj ležale na krilu sa dlanovima okrenutim ka nebu, katkad ih je grčila, nesvesno. Tišinu je prekinulo blejanje ovaca i zvono. To ju je prenulo i pogled je usmerila ka rumenilu neba. Nehotice se nasmejala misleći na boju sladoleda ’’rumenko’’. Ovce su se već približavale, išle raštrkano drumom, jedna je već zastala i žvakala nešto prašnjave trave iždžigljale iz kamene ograde, druga je njušila zemlju na drumu, tako da od od blizine nozdrva napravila fini talaščić prašine da je na to samo frknula i produžila, dok je treći bio ovan koji je išao pravolinijski sredinom druma. Odmah u korak za njim jedna izrazito mršava crnosmeđeg krzna za čije krzno se hvatala skorela balega, prašina.. stado se širio iza sa jednim povijenim čovekom na samom začelju. Nosio je štap išaran perorezom i ručno tkanu torbu obešenu o rame. Kad ju je ugledao, zastao i iz stopa pitao ono što je već znala da će reći: ’’A, mala, a čija si ti, a?’’<br />’’Mamina i tatina’’<br />’’A, ko su ti mama i tata?’’, čovek se prislonio na štap svom težinom i piljio u devojčicino lice čekajući na odgovor. Gledala ga je nekoliko sekundi i naglo ustala i potrčala dobacujući ’’A čiji si ti, a!’’, još jednom se okrenula i nasmejala čoveku sa podignutim štapom uvis dok su ovce uznemireno trčale u svim pravcima.<br />Zadihana, podigla je daščicu i otvorila vrata sačinjena od nekoliko tanko isečenih dasaka, ušla i zatvorila. Na tren je zastala okrenuta glavom ka unutrašnjoj strani vrata, pomilovala prvu dasku sive, mrtve boje drveta. Uzdahnula. Nastavila tako pognute glave, ušla u kuću, tiho.. kroz tupo udaranje zidnog sata odjeknuo je pljusak šamara..i bujica reči se struštila na nju. A ona nije mogla da razazna išta, osim eha šamara od koga je brideo zacrvenjen obraz. Niz nogu se spuštala topla tečnost koja ju je na tren grejala dok se i ona nije naglo ohladila u barici na daščanom podu. Nije mogla ništa da kaže, čini joj se da je bilo šta izustila ugušila bi se od suza koje su je pekle u oku. Od snažnog drmusanja ramena glava joj se klatila gore dole i jedna suza nagomilana u oku otela se i skliznula niz vrh nosa gde se stopila sa slinom i nakapala nežnu tkaninu majce negde na sredini grudi. Nije mogla da izdrži, šmrknula je i onda je ruka poletela i potkačila uvo i zavonilo je metalnim zvukom.<br /><br />Dugo nije mogla da zaspi. Stopala su joj bila ledena pod debelim prekrivačem, nos pun tako da ga je s vremena na vreme tiho brisala krajičkom jastučnice. Mesec je razlio svoju mleč kroz malo staklo prozora. Disanje sanjača i otkucaji sata. Plašila se da zatvori oči. Srce je ludo kucalo da kada zatvori oči, mešalo se sa imaginarnim batom nečijih koraka. Brojala je...<br /><br />Bilo je oko podneva, vodenica hučala tako glasno ali i donosila silinu radosti. Devojčica je tu brala bele rade. Reka je vijugala i ličila na srebrnu zmiju. Zvuk kao da neko lomi granje ju je prenuo. Načuljila je uši kao praganjana životinja da oslušne boju tišine. Nasmejala se glasno kako bi se osetila nadmoćno i dala se u beg.<br /><br />Nemoj da kažeš nikome. Čak ni tati, a mama bi se ljutila, znaš, osetila je dodir po kosi, gledala jabuku u ruci i grizla donju usnu. Nije znala šta da kaže. Moraš da budeš dobra, tako su svi govorili, dobra devojčica. Jako ju je uštinuo za obraz dok se nije pojavila mrlja kao kada gnječiš višnju i ostane .. Pljunuo je na kažipst i snažno počeo da trlja njen obraz, a onda je prestao dosetivši se da je to od uštipa. Zatrknula se ali se brzo predomoslila i krenula korakom, sve sporijim i sporijim, kako se kući bližila. <br /><br />Sela je na klupu i gledala u svoje ruke koje su držale jabuku. Činilo joj se da ako zagrize ostaće to parče u grlu i da će se ugušiti. Od same te pomisli ponestajalo joj daha i bilo vrelo u očima. Ustala je i trčala iz sve snage. Dok ju je prijatno grejlala toplota tela a srce bilo tako snažno, otvarala je usta da uzme daha i toplog vetra sa trunima prašine. <br /><br />Opet je kasnila, ali nisu primetili. Jabuku je bacila iza kuće. Obukla pižamu i pravila se da spava tokom pola noći. Zabavila se pitanjima u glavi dok ju je napokon uspavao sinhronizovani hrk.<br /><br />Dan je bio oblačan. Sva deca iz komšiluka sakupila se i igrala nečega. Bila je nemi posmatrač sve dok nije naslutila zvuk. Pravila se da ne čuje. Dva starija dečaka su merila su ko može veći luk da napravi piškeći nasred ulice. Dok ih je gledala mislila na odraslost, kako se svaki deo menja, raste. Začudila se otkud je to iste boje kao i njene. Jedan se okrenuo, Milan, on je drugi razred, otpljunuo je i drsko nasmejao krezubim osmehom:’’Vi, devojčice to ne možete!’’ okrenula je pogled, Slađa i Bilja su se otimale oko bezglave lutke:’’Ja sam mama!’’; ’’Ne, ja sam!’’, tlo se zaljuljalo i našla se na zemlji, u prašini, poderanog kolena. Jedna ruka joj se primakla, opipavala joj ramena i već se našla u naručju.<br /><br />Sedela je na klupi teško dišući. Milan joj je nailazio iz suprotnog pravca, musav sa rukama u džepovima. Išao je sredinom, pravolinijski.. nije mu promakla banana koja je ležala pored devojčice. ’’Šta radiš?’’. Pogledala ga je ispod trepavica’’Ništa’’. ’’Odakle ti banana?’’ ’’Donela mi je vila.’’ Milan je zavuko ruke još dublje u džepove i šutirao kamenčiće, a očima je vrebao bananu,’’daj mi je!’’, ona je nevoljno pogledala bananu i tiho rekla’’uzmi je sam..’’Nije mu trebala reći dva put, zgrabio je bananu i potrčao dok se na tren zavijorila njena plava suknjica od siline njegovih pokreta a već je nestao iza kuća. Osvrnula se oko sebe, zadigla suknjicu i pustila jedan dugi mlaz čiji je žubor zaglušilo zvono koje se čulo u daljini. Gledala je u taj mlaz i rukom ravnala nabore na suknjici, mislila je kako njen i bez luka duži, treba samo pronaći mesto gde će se mlaz izdužiti i beskonačno teći. Zadovoljno se nasmešila i polutrkom krenula kući.<br /><br />Majka je prala suđe, nije je ni pogledala kada je ušla. Baba je sedela iza njenih leđa, u ruci je držala tacnu sa šoljom nepopijene kafe. Ništa nije razumela a gledala ih dok naizmenično pričaju. Nije se osećala delom te simbioze. Tiho je sela pored njihovih nogu i šišala lutkama kosu. Želela je da se tako jako razboli i umre.<br /><br /><br /><br />Klali su svinju. Žene su se uskomešale noseći posude iz kojih se pušila vrela voda. Devojčica je sedela kraj prozora i sve to gledala. Dva jača muškarca držala je za zadnje noge dok se ona ritala i skičala. Bila je to vrlo velika, debela svinja. Jedan krupni muškarac u plavom prljavom mantilu, ščepao je za uši i prešao velikim nožem preko njenog vrata. Oteo joj se poslednji krik koji je razderao samo nebo. To je bilo sve. Krv se je gusto potekla u nekakvu limenu posudu u rukama komšinice. To je bilo sve. Okrenula se od malog prozora i pogledom tražila nešto u polumračnoj sobi. Došla su deca iz komšiluka. Hteli su da se igraju svinjokolja, ali, niko nije hteo da bude svinja.<br />Izašli su napolje da gledaju. Svinja, obešena za zadnje noge visila dok je iz nje kapala gusta krv, kap po kap, kap koja bi se rasprsnula o limenu posudu i pravila sitne pege o zidove posude. Onaj muškarac što ju je zaklao, otpio je pruženu čašicu i okrenuo se svinji i počeo pažljivo da joj struže dlačice. ’’Teto, šta to rade svinji?’’, ’’Čiste, dušo. To nije svinja, to je vepar, haha..’’ pas je zalajao i svi su se okrenuli da vide ko to dolazi, a devojčica je gledala u lešinu koja se lagano klatila na letnjem povetarcu dok na nju veselo sleće po koja velika zelena muva.<br /><br />Išla je za babom koja je nosila limenu posudu i štap, spoticala se dok su se somotske faltne njihale pred očima, ponekad bi u oku zaigralao omot u kome su bila creva. Činilo se tada da će ih sa gađenjem baciti, ali baš tada ili bi prozujao koji leptir ili kakav crvrkut progvirio kljunom lepog letnjeg dana. Stale su kod česme, baba je razvezla omot i polako vadila jedno crevo, gurala štap u otvor, gužvala kožu creva kada bi štap naišao otvor, a sa druge strane je izlazila fina polusuva tamnozelenkasta kaša. Raširenih nogu i savijenih leđa nadnela se baba i ispirala creva. Kaže, doći će jedan čovek da napravi kobasice da imaju za sv. Iliju. Pored česme žuborila je mala rečica. Devojčica je stajala nasred nje i gledala u jednu ogromnu betonsku cev koja je je držala most. Sunce i senka se dodirivali na metar od njenih nogu, sitne ribice plivale u bistroj vodi. Bilo ih je, da kada bi precizno pružila ruku, mogla bi uhvatiti jednu, sićušnu, na dlanu... <br /><br />’’Kobasica od svinjskih creva punjena skuvanom krvlju pomešanoj sa mlevenim mesom. Snajka, je l imaš bibera?’’<br />Devojčica je stajala nasred sobe, nije znala na koju stranu da se okrene, u ruci je držala belutak. Otac je unosio drva, majka se vrpoljila tražeći biber i prosipala nešto aleve paprike po podu..napolju je rominjala fina letnja kiša. Vazduh je bio težak.<br /><br />Svi su sedeli za stolom, pili rakiju i vino a masna tepsija puna iseckanih masnih komada gledala ih sa beonjačama od masti. Osetila je vrelinu u gornjem delu leđa. Vrat ju je boleo. Pod nekakvom težinom je počela da se smanjuje.a stvari su poprimale bezličan oblik od magle u uglovima očiju. Zvuci su se gubili u daleke odjeke. Najednom se našla sa rukama pruženim uvis ogromnog crnog zida tepsije i grabila do pasa natopljena u svinjskoj masti, toploj.. gušila ju je prezaćinost i stvarala mehure u mozgu. Panično je gledala komade mrtvog mesa razbacane oko sebe, i onda ju je trglo gađenje u stomaku. <br />Bila je opet iznad tanjira, cela i dovoljno velika. Baba joj je pljusnula jednu oveću kobasicu u tanjir. Tačkice masti isprskale je po rukama. On je obrisao dlanom mast sa brade. Piljila je u kobasicu, uzela viljušku i nož i snažno zaškripala po tanjiru. Sekla je komad po komad, sva zaneta, ali kada je primakla, viljušku sa komadićem, licu, bespomoćno se osvrnula oko sebe i izbacila gorku žućkastu tečnost u sred tanjira a i malo po jednom delu tepsije. <br />Te večeri je imala halucinacije od visoke temprature.<br /><br />"Sve što vidiš trenutno jeste ono od čega se udaljavaš. I kada gledaš tako unazad treba da se raduješ što ti se život desio." govorio je čovek u crnom odelu zabrađenoj strini čije su grudi preciznim vremenskim razmakom, jedro odskakale jedna od druge pod težinom isprekidanog jecaja: "E, šta je čovek danas, ništa je čovek!", slušala je razgovor dok je tako sedela kraj prozora.Gledala je ljude koji su se vrpoljili, odlazili i vraćali. Svi su imali ozbiljan izraz na licu i kada bi pogledali jedni druge, patetično bi razvukli usne u nešto slično osmehu Čovek u odelu je otpijao iz male čašice, krajičkom oka bi bi krzao strinine grudi i blago je tapšao po ruci: Udaljavaju se u svakom momentu. Umiru pre no što su stvarno mrtvi. Kreću se tako kao biljke bez svesti o životu. Jedu I hodaju, spavaju a ne sanjaju. Bude se, hodaju I jedu. Sutra, danas su već mrtvi...A ti snajka, treba da živiš. Proći će i ovo, mlada si, dece nemaš." <br /> Devojčici se činilo da je mrtav čovek najviše živ. Samo o njemu pričaju. Jedni su govorili da je umro veličanstvenom smrću, drugi negodovali. Ali, nikada nisu saznali ko ga je ubio, našli ga rascopane glave, pretpostavljaju da je kamen u pitanju ali ni kamena nigde nisu našli. Ležao je tako u travi satima, oko njega se sjatile velike zelene muve, pantalone mu bile raskopčane a ud u erekciji. I to je sve. <br /><br />‘’ Sutra postajem đak prvak’’, pomisli devojčica dok je bacila onaj mali belutak koji je odskočio nekoliko puta o drveni kovčeg.<br /><br /><br />objavljeno u Beležnici, br. 22<div class="blogger-post-footer"><img width='1' height='1' src='https://blogger.googleusercontent.com/tracker/3087443580691234043-3173795126562170688?l=marijananikolajevic.blogspot.com' alt='' /></div>Marijana Nikolajevichttps://profiles.google.com/111127885386239464390noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-3087443580691234043.post-59683440876220621062010-12-30T10:47:00.000-08:002010-12-30T10:49:45.778-08:00Otvorila sam prozor. Sela...<br />Sedela dugo tako, a za oči se hvatala skramica povečerja..hvatala i noć vlažna od tek nagoveštaja magle. Htela sam da napišem priču ali nisam imala ideje.. Sinulo mi je da je ceo svet ogrnut neispričanim idejama i da zato sve priče liče jedna na drugu. Niz ulicu je prolazila jedna žena, devojka, rekla bih..I ona je o nečemu razmišljala dok je hodala a išla je nekuda, možda bez cilja ali svakako joj je namera bila da negde stigne. Svima je namera da negde stignu. Ja sam htela da izadjem negde napolje, ali nisam znala gde i to me je prikovalo ovde, kraj ovoga prozora, kraj mojih očiju koje su videle ono što ja nisam videla. Nikad ništa i nisam videla. Juče, na primer, čekala sam da uzmem kusur u obližnjem marketu a prodavačicu nisam videla, niti me je zanimala. Svaki dan idem u taj market i ne znam kako izgleda prodavačica. Ne mogu je čak ni opisati. <br />Kada je lep dan i izadjem u šetnju, sa namerom da što duže hodam i blenem u pejzaže oko sebe, onda vidim ljude, njihovu odeću i lica i sve mi je ko dežavi..sve sam to već videla mada mi svi oni deluju volšebno kao da su sa drugog sveta. <br />Onda me obuzme želja, neobuzdana želja za trčanjem i tako, krenem..ideja je u osnovi dobra ali posle nekoliko minuta već se hvatam za klecava kolena i pokušavam da dođem do daha. Tada bih se najradije bacila u travu dok klecanje ne prestane ali svuda su pikavci, papirići, trava olinjala od amonijaka mačaka, pasa i pacova. Rastužim se i produžim do prve prodavnice. Kupujem litar čokoladnog mleka i napolitanke i jedem dok ne osetim mučninu, a kad ona krene da me žgara, stidim se sebe same i nekako se već odvučem u dobro poznatom pravcu –ka kući. Usput, bacim sitninu u šešir čoveka bez ruke koji sa šarenom kapom i ugašenom cigaretom u uglu usana otresa rukom pepeo sa brade. Mislim da me nije ni pogledao..<br />Nikada se nisam zapitala kakva je njegova priča, šta mu se sve dešavalo u prošlosti. I otkud on tu, na ovom pločniku, i koliko dugo sedi pločnicima sa sivom bradom i šarenom kapom, sa dopola ugašenom cigaretom? <br /><br />Vratim se prozoru, i presedim jedan ceo život, jesen, zimu, proleće, leto, kišu, maglu, sunce, noć, odlazak, zalazak. I sedim tako, bez ideje, budim se u zoru, kupujem hleb i usudim se da pogledam prodavačicu, upotrebim sitnu ljubaznost, čvrsto ubeđena da je nova., a ona mi sa izvesnom dozom neprijatnosti saopštava kako mi uvek ostavi integralni hleb od trideset sedam dinara. Da, da, brzo nestane. Razgrabe ga kao i život , pomislim, postiđena umesto kući, produžim iza ugla, vidim - tu je prosjak, spava.. Sedam na klupu preko puta. Lomim hleb na pola i hranim ptice, oveći komad zadržavam u rukama i gledam. Tišinu prekida baka koja takođe, hrani ptice. Priča kako je nekada suviše bole noge i nema ko da hrani ptice. A te ptice su njene, one je vole, ona nije sama..predlaže mi da zadržim svoj hleb i dođem neki drugi put da one ne bi bile gladne, a sad ima dovoljno, donela je, kaže, čak dva hleba, dugo je nije bilo..Osetim neprijatnost. Polako ustajem, najljubaznije pozdravljam staricu i kupim ostatke hleba.<br /> Jedan pas pronjuši pored mene. Pomislim, kako bi bilo dobro da sam mu dala odlomljen komad hleba..ali već nestade iza ugla. Lagano se primičem uglu I ja, prosjak spava u sedećem polozaju trupom oslonjen o zid dok mu ona ruka bez šake oslonjena o koleno. Ugašena cigareta i dalje stoji u uglu usana i malo pepela na bradi u koju se uplelo i nešto lišća.<br /><br />Volim da, kada skuvam čaj sedim kraj prozora, isključena iz sveta, ( telefon smanjen, televizor ugašen, ringla isključena). okrenuta ledjima enterijeru koji sam godinama brižljivo sklapala. Mrtva priroda. Nemam čak ni mačke, samo ćutanje, prozor i ja.<br /> Sinulo mi je : mogla bih da obučem jaknu i odnesem prosjaku knjigu, ili nešto, ne, ne..možda ručak, paklu cigareta?<br />Ipak, nisam mogla. Bio mi je potreban izgovor. I zato izašla sam da kupim šolju za čaj. Nisam imala ideju kakvu, samo šoljicu, običnu. Prodavnice su ih imale različitih veličina, oblika, boja, ali nijednu nisam želela da kupim. Zamorenu, uhvatila me je pomama da bilo šta kupim, bilo šta kako se ne bih vratila bez ičega. Zastala sam i zgranula se nad samom idejom da moram da kupim bilo šta ! I baš u tom trenutku ugledah običnu belu šolju, bila je taman za čaj kakav bih želela da skuvam. Kupila je, istrčala iz radnje kako bih što pre stigla, kako mi ne bi pobegla namera.. Još koje misli mi se vrzmale po glavi, najednom, saplela se, našla na tlu. Nos i brada su počeli da bride. Nekako sam se pridigla i u mraku osetila ispruženu nogu ..I bilo mi je strašno neprijatno. Onako postiđena iskradoh se bez reči, tiha, nekako smanjena u svojim očima. Otključala vrata stana sa što manje šuma. Zaključala. Ušla u spavaću sobu, na prstima, i ta slika mene zaličila mi je na grotesknu balerinu. Nisam upalila svetlo, sela sam kraj prozora i utonula u misli. Neotpakovanu šolju držala u ruci.<br />Zazvonio je telefon. Javila sam se…<br /><br />Teško se budim ujutru. Volim da odležim još koji minut, ali ubzo zaspim ponovo. Ponekad pokušavam da se probudim pa ustanem i jedva se odvučem do kuhinje da popijem malo vode, ali opet se vratim i pokrijem glavu i ležim tako. Ponekad se unervozim strašno i meškoljim ispod pokrivača, stopala su mi hladna. Ako uspem da ih zagrejem ja opet zaspim. I u tom ciklusu buđenja, spavanja, buđenja, ja naprosto ne mogu da se setim koji je dan i onda se osećam tako starom. Uspaničeno idem do ogledala, umivam se, zurim u svoje pokvašeno lice. Pomisao o konačnom kraju me deprimira, pa sedim tako kraj prozora ne znajući šta sa sobom, gledam kroz prozor. Ponekad mi zaokupi pažnju život koji se odvija mimo mene..jednom sam pomislila kako će putem proći samo crni automobili i ne iznenadih se kada su pola minuta prolazili samo crni automobili, kako bi se igrala pomislila na bele iz suprotnog pravca i zaista onda su išli samo beli. Sad, jedan ili dva crvena, i gle, eto ih..super, sad žuta. Još jedan crveni, pa tamno zeleni, opet crni, crveni, crveni.Odustajem. Izlazim. Hvatam se za kvaku i već se nađem u prodavnici. Kupujem dva integralna hleba. Dan je oblačan i podnošljivo je hladno tako da sam sela na klupu i posmatrala debele golubove. Osvrnuh se. Bake koja je hranila golubove nema. Izmrvih odlomljeno parče hleba i bacih pernatim zverima koje se tu zatekoše: golubovima, mada bilo je tu i vrana i vrabaca. Istrulelo lišće i smrvljeno kestenje u polu raspaloj fazi. Gledale su me tupo, i sito. Čini se da se prosjak malo pomerio, pola metra od samog ugla na kome je sedeo. Nekako ga blago zaobiđem još uvek sa nekim neprijatim osećajem, već se teško penjem stepenicama..Neprijatnost prerasta u strepnju, prožela me je duboko do kostiju samih. Nisam to mogla da objasnim sebi. Stresoh se. Dugo nisam mogla da zaspim. <br />Zaspala sam u čarapama a noge su mi i dalje bile ledene.<br />I sanjala sam…<br /><br />Jutro je bilo hladnije nego obično. Nije mi se ustajalo ali me je neka sila gonila da izađem ispod slojeva i slojeva ćebadi, da izronim iz sebe same i izađem negde napolje. Da odbacim sva lica i naličja, da potrčim ka nečemu. Ali nisam. Nisam se ni pomakla, prikovana za ništa nisam imala čemu da hrlim.<br />Slušala sam kazaljku i uzalud pokušavla da se setim pređašnjeg sna. Naime, želela sam da izmislim nešto, ako ništa drugo, nešto čega bih se sećala, nešto što ne bi nestalo, ali nešto nije nastalo, a ja sam uzaludno ležala u slojevima i slojevima koji nisu bili ja. Sat je kuckao, nije imao razloga da zvoni, i tako godinama..Šta se desilo sa vremenom? Nisam mogla da znam jer nisam brojala. <br />Ipak, ustala sam, obukla se i otvorila vrata.<br /> Hladna jesenja izmaglica me je činila živom, i hodala sam, nisam više razmišljala, mada možda i jesam ali nije bilo tako bitno kada bih razmišljala o tome o čemu zapravo mislim. Prodavnica. Prodavačica. Hleb. Sitnina. Prosjak. Ptice.<br /><br />Snažano osećanje da se nešto promenilo je raspirio moja čula. Počela sam da primećujem svoje navike: često sam sedela na klupi i hranila ptice kada druge bake nije bilo, tako da sam je praktično odmenjivala. Pogled mi je često zapinjao za ugao gde je prosjak sedeo, ali kad god bih se vraćala širokim lukom zaobilazila ga. Neprijatnost zbog pada još me je tištila, njegove staklaste oči bile su na meni, osećala sam to i zato sam se trljala svom snagom pri tuširanju kako bih sprala krivicu. Ali voda nije spirala već, naprotiv pojačavala je efekat i ja sam sve više i više razmišljala o njemu. Izbegavala sam prozor jer šta bi on uradio kada bi se prozor nacrtao u njegovoj svesti- šta bi bio pogled kroz taj nacrtani prozor? A moj prozor je gledao na cipelu vrlo sličnu njegovoj sa noge o koju sam se saplela. Ponekad bi me obuzimali napadi hrabrosti : tada sam imala jarku želju da istrčim napolje i da se stvorim ispred njega i izvinim se ili tako nešto. Ali ta ideja je bila vrlo kratkog daha i činila se posve apsurdnom. <br />I pitam se zašto mi je preokupirao misli, pa nije jedini prosjak na svetu! <br />I opet se pitam, zašto me je taj prosjak toliko zaokupio, ali činjenica da nije jedini na svetu me je još više nagnala da mislim. I krivica je rasla, i setila sam se prodavačice i mog nemara, i setila se bake sa golubovima i mog upada na njenu teritoriju. Ko sam ja da hranim njene golubove! Gde sam ja tu u one tužne sive dane kada ni zaljubljeni ni deca ne primećuju da i ptice postoje! I to me je tako rastužilo da sam klonula obešena o stolicu kraj prozora i plakala. O, da, gorko plakala misleći da niko i ne zna da ja u tom trenutku plačem. I konačno, to me je sasvim dotuklo. Nisam mogla danima da ustanem. Odustala sam od same ideje ustajanja i kretanja, odustala od sekundarnih potreba. Probala sam da odustanem i od disanja, ali to nije išlo, uvlačenje vazduha u pluća dešavalo se kad sam odustala od pokušaja ne-disanja. Utrnulost me je gonila u hod, i ja sam tako ustala, posegla za tušom i zatvorila oči dok je voda tekla i tekla niz teme. Potom, dobila sam snažan poriv da vrištim. Mislila sam da taj moj budući vrisak može biti najglasniji u istoriji, ali grešila sam… Nisam uspela ni glasa da izvrisnem. Ćutala. Automobili su prolazili, sati otkucavali, dani smenjivali, meseci vrteli a ja sam ćutala…<br /><br />Sećam se još raznosača smeća, žutih svetla i cipele kao jedinog dokaza ostataka jednog prosjaka koji je uvek imao neku cigaretu u uglu usana i nešto pepela na bradi. Sve ostalo je prestalo da postoji mojim zaboravom.<br />(objavljeno u Povelji, 2/2010.)<div class="blogger-post-footer"><img width='1' height='1' src='https://blogger.googleusercontent.com/tracker/3087443580691234043-5968344087622062106?l=marijananikolajevic.blogspot.com' alt='' /></div>Marijana Nikolajevichttps://profiles.google.com/111127885386239464390noreply@blogger.com3tag:blogger.com,1999:blog-3087443580691234043.post-74624248052018104892010-07-23T14:28:00.000-07:002010-07-23T14:29:47.656-07:00Čini se da je doživljaj erotskog još uvek onemogućen ili time što se tabuizira, ili tako što se ogoljava do te mere da gubi svaki smisao. Danas, moralni daltonizam ne razlikuje pojam erotike od pojma pornografskog, jer erotika je nešto više od opisa uranjanja ljudskog mesa u drugo ljudsko meso. Erotika je ta koja budi, pokreće životnu energiju, ''probuđeno erotsko biće je kompletno biće kome je omogućeno da misli o smrti, o senci, o sreći, o starosti, o Bogu...''(Lj.Arsić). Probuditi zaspala čula, empiricističku svest, ne dozvoliti joj da lenstvuje u senci sopstvenih predrasuda, biti stvaran, ostvaren, živ- je ono čega se svaka jedinka, kao i društvo, plaši!<br /><br />Ljudi današnjice ne mogu da se oslobode uticaja Frojdove psihoanalize ( iliti Frojdove devize) da se ''ceo svet vrti samo oko i zbog seksa''. Međutim, iza erotskog doživljaja krije se, posve nešto drugo: nije to samo puka požuda i ostvarenje iste već mnogo iznad želja i podrhtavanja, naime to je nekakvo podrhtavanje uma, celoga bića koje oseća sebe kao nepotpuno i traga za smislom, pokrenuto je, pita se, traga za sopstvenim identitetom, odnosima sa svetom spolja i unutar bića, arhetipskim odnosima između polova, govori o ranjivosti i krhkosti bića...<br /><br />Na Balkanu erotizam još nije ostvaren, ne potpuno. Živimo u svetu gde je još uvek je vladajući princip ogledalo patrijahalnog društva i arhetip balkanske žene. Kao da smo posle perioda titoizma, kada je pojam seksualne revolucije začet na našem tlu, vraćeni nekoliko koraka unazad. Pojam seksualne revolucije, taj nakazni fetus naših neslavnih dana dobio je svoje klonove, istovetne a opet tako različite.Jer kod nas i nije bilo seksualne revolucije u pravom smislu reči. Elem, '' prvi klon'' bio bi moralni pad, gde je, da kažem, zver oslobođena, razgoropađena i moralno ojaćena. Erotiku je zamenila pornografija. Erotika je dostojna da se poredi sa umetničkim delom a pornofragija sa kičem, što ona u osnovi i jeste. Porno kao surogat erotskoga, porno kao instant, porno kao ''hot-dog'' kultura, kao sapunica, tj. španska serija i žalosno je što vrlo brzo postane navika, potreba, najpristupačnija droga - zatupljuje um..<br /><br />I književnost je počela toliko da se trivijalizuje, da se prostači, kao da je došlo do zasićenja? U srpskoj književnosti retki su pisci koji se usuđuju da o ovoj temi progovore, a oni koji progovaraju ili bivaju osuđeni ili su nedorasli ovoj temi, tako, da je zaista teško naći pisca čiji se erotski motivi ne graniče sa neukusom i šundom.<br /><br /> Jezik, kao i sadržina prečesto prelazi granice dobrog ukusa. Mada, granica izmeću erotizma i pornografije jeste vrlo tanka, ali je zato razlika velika. Pisci su tu da utiču na čitaoca, zar ne? Da izazovu estetski doživljaj. Ukoliko pišu o erotici ili sa primesama erotičnosti treba da uzbude, ''zapale'' um, ne samo telo. A koja sredstva koriste..treba se zapitati... Uzgred, ne može svako da bude Bukovski, Miler, a njihovi klonovi, e to je tek tako neorginalno. Planeta je velika a mi smo mali, zato treba nešto novo, uvek novo. Umetnost tek treba da se rodi, da se ponovo rodi a ne da se ponavlja.. Plagiranje umetnosti je već kič, kopiranje erotičnosti je pornografija, jer ako već nije stvarna, onda je laž.<br /><br />No, da se vratim na ''drugog klona''.. dakle, posle tzv. titoizma vratili smo se korak, dva, tri ili mnogo više, dalje u prošlost. Vratili se našoj Narodnoj književnosti, gde-''..a kad su se ponapili vina..''sledi akcija, seksualna frustracija oslobođena kroz nacionalni bes i nasilje. Sijaset Kraljevića Marka ''opravdano'' se vraćaju korenima. Za njih je ideal žene devojka smerna Milica sa dugim trepavicama od kojih ne vidi dalje od nosa, a sve druge ako nisu Majke nekoliko Jugovića, jesu izopštene i žigosane. I tako se igra nakaradno naradno kolo gde mesto četiri napred ide se unazad a tek dva napred. Živimo u društvu gde je mit o Adamu i Evi još uvek na snazi, bukvalno shvaćen! Žena Adamovo rebro okićena sa nešto mesa pride?! Nije li ovakvo shvatanje Sodoma i Gomora uma ?!<br /><br />Na sreću, pojavila se Lilit, danas, ''nova žena'' i uloge su zamenjene, sada je žena Don Žuan i ona tu ulogu sa ponosom nosi. Hrabro stavlja svoju ženstvenost u prvi plan i javno podilazi svojim čuvstvima, uživa u sferama gde individualnost ne postoji i ne postoji tabu, već, samo trenuci radosti. Ona i dalje umnožava svoja ljubavna iskustva u veštom skrivanju iza toga, da je ona stvarno samo to želela i da je to ono što je ona htela, dok ,u principu, ona traži više! Možda više trajanja ili malo večnosti? Ali nema čoveka koji ne traga za večnošću.<br /><br />Žena zavodi a muškarac dopušta da bude zaveden i beži, on je ljut, unezveren i tužan, ima u njemu nešto od iskona, nepomiren sa činjenicom da je izgubio moć da vlada. Uplašen je i zato ne može da se skrasi pored jedne žene uz ovakvu sliku stvari. On uzima ono što mu se nudi i odlazi, ali ne čini to sa strašću, čak ni zbog sirovog zadovoljstva, pre bi se reklo da odlazi jer je ojađen, nepotpun i uplašen, kao da je ugušen njegov iskonski vladajući princip muškosti jer žena ima novu ulogu, žena ima Volju.<br /><br />Danas, kada kažemo balkanski mentalitet, ne ograničavamo se samo na naše balkansko podneblje već nam to daje uvid u širu sliku o ženinom mestu u svetu.( mada, na isto može se gledati kao i na mač sa dve oštrice. Postoje mali i veliki klanovi, tj. udruženja ali i još uvek, primitivne podele na: žene domaćice i žene lakog morala ...i koliko god govorili o tome, te podele ostaju kao nasleđe iskonskog).Naime, kakva su shvatanja jedne, da kažemo, ''savremene žene'' iz ugla prosečnog muškarca vaspitanog po balkansko-patrijahalnom modelu?<br /><br /> Savremena žena ima karakter Floberove gospođe Bovari, koju je nekada Bodler u jednom svom eseju o Floberu predstavio na sličan način:<br /><br /> - Neumerena sklonost ka zavođenju i gospodarenju. Ne preza ni da vulgarnim sredstvima i šarlatanstvom dosegne cilj;<br /><br /> - sposobnost brzog delanja, brzina u donošenju odluke;<br /><br /> - stapanje razuma i strasti, odnosno njen razum je rob njene uobrazilje;<br /><br />- dvojni karakter: sačinjen od proračunatosti i sanjarenja.<br /><br /> <br /><br />Nije li onda muška seksualnost romantična spekulacija, traganje. Poročnost kod muškaraca može umanjiti značaj ljubavi, ali ne i želju. Žena je za njega femme fatale, delimično zbog nepodnošljivog pritiska erotike, pod kojim posrću religija i etika, priča o Koštani (moglo bi se reći preteči Karmen) najbolje to ilustruje.<br /><br /> Njena nepristupačnost privlači, fascinira i dovodi do potpunog rastrojsva, uništenja. Nju karakteriše spokojna ravnodušnost prema patnjama drugih, koje mami i nezainteresovano posmatra kao dokaz svoje nadmoći?! Ali i nije sve tako crno belo.<br /><br /> No, vratimo se erotizmu. Više puta je on shvaćen kao odnos među polovima, što opštenje meću suprotnim, što među istim, uostalom nevažno, ali ako bi se on sveo samo na to opštenje, zaličilo bi na ljušturu, školjku bez onog bitnog, bisera. Jer, za razliku od pornografskog ne tiče se samo spolovila, mesa. . Erotizam je svojevrsna glad, ali ne samo glad tela već i glad uma. Odličan dokaz je fraza: '' Toliko te želim/volim da bih te pojeo*la ''. Dakle, nije dovoljno samo stapanje, ne upotpunjuje, potreban je i metafizički ujed, do krvi, do srži bića, ujed da ga ogoli demistifikuje. To pornografija nije u mogućnosti da ostvari. Njen domen je samo u okviru telesnog ali na nimalo suptilan način. Sve se svodi na ispunjenju seksualne potrebe kao i svake druge fiziološke potrebe, nema čak ni želje, automatski deluje na telo (ukoliko ima tu snagu da deluje), telo je samo mehanički stroj. Nije ni zavodljiva, ni strastvena. Plitka, rekla bih Ad hoc seksualnost. Zaslužuje li to čovek? Jesmo li ovde stigli kako bismo vratili životinjizmu? Gole duplerice iz časopisima podsećaju na meso iz klanica, nemaju nikakvu moć (kakvu npr. ima Gojina '' Gola Maja''- svako dalje porećenje bilo bi posve apsurdno), dakle, nemaju moć osim da otupljuju čoveka kao biće, jer prikazana su im samo tela, a umovi, zanemareni. Kao da one ne mogu da misle, kao da samo tela imaju zavodničku moć?! Nekada se zavodljivost učila a sada se samo meso nadograćuje. Krupni koraci civilizacije to nameću. Nekada, npr. gejše morale da uče veštinu zavođenja, sve te nijanse, a danas je dovoljno da se nadogradi nešto kose, dojki i usana, i tu smo! Kod suprotnog pola je isto, želja da se ostvare u materijalnom a ne u duhovnom je tako učestala da se polako al' sigurno pretvaramo u kiborge lišene osećaja ljubavi, strasti. Još para, još silikona, još para za bolje, super-trajne silikone. Požuda ostaje u domenu zgrtanja što više papirnatog (ne)zadovoljstva. Svi bi hteli nektar bogova a zadovoljavaju se mlakom vodom. Nije li to tužno?<br /><br />I posve prirodno je da se nameću jedna od dveju već gore navedenih, ekstremnih mogućnosti: ili da na seksualnost (usled banalne reprodukcije odglumljenih orgazama i golišavih mladih tela u gro-planu, gde nema ni trunke enigmatičnosti) gleda sa gađenjem i moralizovanjem kako je ono nešto prljavo(a zaista nije), ili da se prepuste i da ih jedino govor razlikuje od animalnog. Pornografija čini da seksualnost gubi svoju nevinost i prirodnost , što on(seksualni čin) u biti i jeste. Ona mu oduzima lepotu i smisaa, otuđuje ljude, svodi sam čin na dobro ili loše ''odrađen posao''.<br /><br />Postoji još jedan problem, problem poistovećenja leksema erotika'-pornografija, što se na ova različita, rekla bih čak i antonimna pojma gleda kao na sinonime, verovatno iz pukog neznanja. Pornografija je, dakle, lišena emocija, njome haraju samo niži nadražaji u rangu sa osetima toplo, hladno. Seksualno uzbuđenje je ovde izazvano veštačkim efektima, posmatranjem ''radnje''i prostim transferom do pražnjenja kao i kod primarnih sekundarnih potreba. I posve prirodno da dovodi do otuđenja a kasnije i do prezasićenosti. Odstranjena joj je imaginacija jer je sve ''servirano'' i masturbacija kao i sam polni čin je ogoljen za prirodno uzbuđenje izazvano sanjarenjem ili bliskošću partnera.<br /><br /> <br /><br />Dodala bih još i to, da je pornografija svojevrsno nasilje nad bićem, ne vodi nikavom napredku.<br /><br /> I zato, ljudi nisu u mogućnosti da se ostvare potuno kao bića bez imanentnog izvora erotizma.<br /><br /> U uvodnom delu teksta, pomenula sam da erptizam ima i tu moć da plaši. Zašto plaši? U erotzizmu je seme našeg postojanja, duboko je vezan za život, ali kako za život, tako i za samu smrt.''Erotski trenutak je čak vrhunac života u kome se najveća snaga i najveća žestina ispoljavaju u trenutku kada se dva bića privlače, spajaju i nastavljaju . U pitanju je život, u pitanju je njegova reprodukcija, ali se život u reprodukciji presipa: presipajući se , on dostiže krajnju mahnitost. Ta isprepletana tela koja se, prelivajući se do besvesti, odaju krajnjem sladostrašću, idu u susret smrti, koja će ih kasnije predati tišini raspadanja ''', Žorž Bataj ''Erotizam'', BIGZ, 1980.,str.313.<br /><br />Erotizam je životna energija, on je duboko ljudski i sveprisutan i zato je i mističan. Neki mislioci, kao što su Mišel Fuko, Žorž Bataj, erotski doživljaj povezivali sa sakralnim iskustvom. U mitologiji, pak, Eros je pandan Tanatosu (smrti), zato što je Eros oduvek oličavao put snage života, zdravlja, izvor a ne odumiranje i slabost.<br /><br /> <br /><br />Deluje zastrašujuće ta frigidna zver otuđenja, ali tek smo zakoračili u 21. vek, tek će se štošta promeniti. Erotizam tek čeka revolucija!<br /><br />Objavljeno u književnom časopisu Think Tank<div class="blogger-post-footer"><img width='1' height='1' src='https://blogger.googleusercontent.com/tracker/3087443580691234043-7462424805201810489?l=marijananikolajevic.blogspot.com' alt='' /></div>Marijana Nikolajevichttps://profiles.google.com/111127885386239464390noreply@blogger.com1tag:blogger.com,1999:blog-3087443580691234043.post-4056557798174992402010-07-11T08:13:00.000-07:002010-07-11T08:14:53.570-07:00Često zamišljam kako sam drvo. Da poznajem i nebo i zemlju, plutam na vetru, upijam kišu, otvaram se suncu. Da sam dom ptica i grlim njihova topla gnezdašca gde se ispiljuju mladi ptići. Otplešem listom i blago okrznem prvo paperje nekog večito gladnog ptića. Da se prepustim češkanju mrava a ponekad usputnih ljubavnika koji bestidnu čežnju prepuštaju brzometnoj nasladi... volela bih da sam drvo sa urođenom strpljivošću postojanja u kolotečini sveta. Strpljiva za mačke sa zarivenim kandžama, srpljiva za pseće poniženje. Strpljiva da ponekad osetim dodir ruku već poodrasle dece čije sam seme slutila iz ritma trenja, čiji sam oslonac bila.(u slučaju da imamo sreće - vremenom trajanja). <br />Da strpljivo i bezglasno jaučem kada osetim bol, jer još uvek ima budalasto romantičnih ljudi koji svojom velikom željom, da svoju ljubav iskažu javno i glasno, urezuju imena, imena koja ne znače ništa, već sutra biće nečiji zarezi, imena koja ne imenuju, ne znače više, imena zanosa, zaboravljena u mom mesu, tetovaže koje rastu na meni kao tuđi greh.<br />Menjala bih se svakim novim danom pred licima prolaznika punih bezličnih očiju. Ponekad, desi se, protrči koje detence, zastane, zagrli me ali kada poraste zaboravi moj jezik. Ljudi ne znaju da mogu da ih čujem, zaboravili su da slušaju. <br /><br />Menjala bih se sa svakom novom kapljicom kiše, svanućem... nikada ista, ni zimi ni leti ni u proleće, jesen... a biću tu, dugo dugo... stajaću na istom mestu i posmatrati svet oko sebe.<br />Ali, jednom za svagda promeniću oblik: posle velikih agonija, kažu, i forma života se promeni, da je više nikada niko ne prepozna ...<br />Postaću ...<br />Ostaću panj, možda niko neće ni primetiti. Zaboraviće da sam bila deo njihovog vidokruga svaka dana, da su me okrzli okom dok su išli ljutiti na posao, vraćali se sa istog preumorni za bes. Desiće se da se o mene i saplete katkad devojka oslabelog očinjeg vida. Njena je priča jednostavna - još uvek tvrdoglavo odbija naočari a isuviše je nespretna za sočiva, ili obnevideo od pijanstva razočarani muž proklinjući mi i seme i tvorca.<br />Ili, pak da tu sedne starica, i odmara se satima, što zbog umora a što zbog senilosti. I misliće duboko u sebi da je slobodna jer ne mora da zna kuda je krenula - u svakom slučaju negde će već stići. I sedeće tu satima, nekad okrznuta istim onim nezanteresovanim očima... kako će vreme odmicati podrhtavaće pomalo od nelagode misleći da te oči vide, znaju, misleći da je oni sažaljevaju jer joj je koža poput sasušene smokve a kapci toliko spušteni da se jedva naziru dva proreza kosmičkih prozora koje skrivaju budalsastu mudrost praktičnosti ljudskog bića<br /><br />...Sećanje je panj, necelovito, asocijacija kojoj je srž neznatna, nepoznata. Šta je srž ako nisu i granje, lišće, stablo, koren? Možda nit koja povezuje celinu. A kada se nit prekine, je li to smrt? Ko će povezati sve te niti? <br />Slažem, bojim, senčim mozaik rastresitih misli.<br />Predala sam igru i ruž je ispucao na usnama mojim, suvim, neelastičnim, tihim, umornim od priče i nekadašnjih poljubaca... jesam li sada više ili manje žena?<br />Mirno sam more bez plima i oseka, pod večitom pripekom zvezde života, isparavam. Gde nestaju ljudi - samo iščile, presahnu, ili ih zasade u zemlju pa niknu kao panjevi, neceloviti, vremenom istrule... nekad neko ispliva iz zaborava, otvori se kao dragoceni biser školjke i izgubi se ponovo u meni. Godinama ubeđujem sebe da neću zaboraviti, da ne mogu zaboraviti, ali kada se ponovo setim vidim koliko sam uspešno ili bezuspešno zaboravila. <br />Volela bih da je to bilo ovde, kada si, panju, bio mlado drvo, tu sam se jednom sakrila od kiše i tu se odigrao ceo moj život, pamtim da su mi usne bile vlažne a ipak, tako žedne. Uostalom, šta drugo može mladost da pamti osim svoje žeđi.<br />Najednom, naišao je on i dugo smo pričali ne primećujući da tvoje mlade grane propuštaju koju kap da nam se slije niz glave. Da, mladost ne primećuje... tako da sad i baš nisam sigurna da je to bilo baš ovde. Ali volim tako da mislim.<br /><br />Danima sam čekala pod istom krošnjom, nemarno otresla koju bubicu za koju sam srasla s tobom pa joj je bilo svejedno. I pojavio se samo jednom, u sumrak. Sada ga pamtim kao sen, jer on jeste sen... osenčio je moj život i nestao kada se dobro razdanilo. Nismo govorili reči, naš govor bilo je disanje, duboko, promuklo, sporo i teško... zatim ubrzano - sve do vriska. Onda je on prestao da diše, bar za mene... nikada ga nisam više videla, a i ako jesam to više nije bio isti čovek. Ipak, moje telo ga dobro pamti ili bar delić njega, nije mogao biti zaboravljen, naprotiv, kako su meseci prolazili rastao je u meni, sve dok nije nabujao i otrgao se vodom i vremenom...<br />Sada je sve to tako daleko. Posmatram svaki zalazak sunca i divim mu se kao da je to poslednje što će moje oči videti. Nikada nisam uživala toliko kao sada u svakom zraku i toplini koja se svakim istrošenim dodirom hladi... i oblaci koji se bezazleno množe, to se nebo sjurilo ka gustoj tvari tame...<br /><br />Zatim, ustaje i zaboravlja da je ikada bila ovde jer za nju postoji vetar kao nagoveštaj kiše, kiše koju neće sačekati u ovome životu, kiše bez krošnje, bez....<br />I to je samo deo mene, nekada će i neko dete zastati, brojati moje godove, misleći o gradivu iz škole.<br /><br />...Da ovde je onda sever, evo sa strane ima i mahovine a ovde je jug... a ova sveže izorana zemlja mogla bi biti delo neke krtice...<br /><br />I nastaviće ubrzanim dečjim korakom ka prvoj mladosti i ostatku svoga života, i neće znati da je pored mog korena zakopano blago njegove buduće prve ljubavi, koja će tako snažno obeležiti njegov život. A to je jedan mali kovčežić u čijem je sadržaju otkinuta barbikina glava, ukradena marama najbolje drugarice i prvi kontrolni sa lošom ocenom... setiće se da je tu negde, posle toliko godina, žarko želeći maramu da vrati, ali neće prepoznati mesto i kopaće pod tuđim hladom, dok će krivica rasti... a njenu će prvu ljubav grliti ista nekadašnja drugarica, i krivica bezazleno posejana pustiće klicu a nesrećni trougao ostati zapisan na mojim godovima...<br />Od mog stabla napraviće sto za ručavanje, za šest osoba. Staviće me na lepo osvetljenom mestu, gde će me pri svakom izlasku sunce pozdravljati dugim zracima a rojevi čestica prašine strujaće sa vazduhom milujući moju površinu. Okupljaću porodicu nedeljom u podne i biti svedok sitnih čarki i neslaganja, a kada su slavlja vrištaće ponosno na meni najskuplji stolnjak i drečava jela kao svedoci njihove idealnosti. Ne, neću imati mira ni noću kada će glavom i bradom domaćin kuće spustiti umorne dlanove i čekati da ponoć prođe... i nesanica.<br /><br />...kuda odlazi otišlo? U šta sam se to pretvorio? Prestao sam da razmišljam, samo se mehanički dešavam. Toliko uloga je ovaj život pisao za mene a nijedna ne dopire do mene. Samo brojevi, sati, dani. Ne mogu da zaspim, a kada zaspim, ne ustaje mi se, gadi mi se dan. Sve je isto. Ponekad, pod zanosom alkohola i ispraznih priča sa ljudima koje nazivam prijateljima, utakmica do kojih mi i nije stalo, odglumim radosnog čoveka koji veselo hrče pored žene, nepoznate. Ponekad, prodrem u njeno meso odakle su moja deca potekla, bez strasti, dobar poznavalac mehanike pokreta.<br />Jednom ću prestati da dišem, kao i otac koga nikada nisam poznavao. Kao i moja majka. Juče je izdahnula. Vratila se iz duge šetnje, sela i sa takvom lakoćom prestala da diše...<br /><br />Od mojih grana izradiće olovke...<br />Olovke najviše koriste deca. Pišu prva slova, brišu, crtaju. Izmišljaju priče, pišu dnevnike, zapažanja, zapisuju događaje.<br />...Mami je opet došao komšija Rade. Igram se dok oni ispijaju kafu iz šolja bez dna. Iza njih je pas, u pozadini kabl. Pas ume da pregrize kabl. Oni dolaze do dna, s vremena na vreme... do mene dopiru njihove nepovezane rečenice: ''Zaboravljam da brinem... zaboravljam da kažem, zaboravljam da mislim. Znam da me plaši pomisao da ću u budućnosti biti džangrizava baba koja i dalje sanja, priseća se... Prošlost.. Sećanja. Dosadno''.<br />Budućnost, počeci bez kraja... krajevi bez početaka... Sredina ukočena u segmentu, sastavu, osobenosti života...<br />Opet dosadno... Izumrla bića u sopstvenom sopstvu postojanja i bezgranične operacije ''šta bi bilo da je bilo, ja, ti, on, oni-svi skupa kajemo se - mogli a nismo mogli...<br />Prošlost... otkud mogli? To je što je, bilo je, tako je kako je...''<br />Psa, ipak, ne zanima kabl.<br />''Mama, mama! Kuca jede barbiki glavu!'' Odrasli ne umeju da slušaju druge odrasle a kamoli nas, decu.<br />''Pusti mamu, vidiš da slušam čika Radeta.''<br />Sadašnjost. Barbika bez glave. Odrasli opskrbljeni ponosom i koječim... ''ne zaboraviti-kupiti-hleba-creva-misle, a uz to i koje pivo, pa slanina, suva..''<br />Tehnologija. ''Tehnološki višak, pa onda kuku lele! I ne zameri ja sam ti muškarčina koja izdržava porodicu i dve švalerke sa manikirom i autentičnim silikonima... a tek da se pozovem na decu... nejač baaatoo, treba... sutra vraćam na 24 rate, presaberi, oduzmi, da se ubiješ, al koštaju i žileti, ne samo Armani gaće.'' <br />''Od jeftinog do skupog, nek ide život, daj šta daš, ide Božić, treba ugojiti ćurke''.<br />''Ni novogodišnje jelke im nisu ravne! Al' šta ćeš, sve su žene lepe, sposobne i jake, a vidljiv je samo nakit. Što jače sija bolje se primeti... mda, piletina je nešto drugo... obrađivanje sirovog mesa ide brže. Kasnije dinstaš.''<br />I opet, prošlost-šta bi bilo da smo se kasnije rodili, svi srećni, uvežbanih creva, u akciji ka pasivnošću... živimo ispraznim životima u nadi da je bilo bolje a biće ako se novčanik ugoji.<br />A zar je to smisao? Novac? Time ne možeš kupiti sve. Nigde nisam mogla da nađem baš ovakvu maramu, morala sam da je uzmem. Nisam toliko želela da je imam koliko sam želela da je ona nema.<br />Niko neće saznati...<br />''Sine, jesi li naučila lekciju iz engleskog, nisi ti više mala da se igraš.''<br />''… a life lesson, and I repeat, aunts like young chicken and undes turkeys in a newyears look…''<br />Osećam nervozne ujede i kristale soli, u zgrčenim sam dlanovima devojčice koja je naglo prestala mnome da piše.<br />Dobar stolar neće baciti ništa. Od onoga što ljudi nazivaju otpadkom recikliraće u ivericu i sklopiti povoljnu kolevku za večiti počinak. Položiće telo. Možda i zašmrknuti kojom suzom. Ćutaće...<br />Utonućemo duboko kao i koren i stapati se sa istom onom zemljom iz koje je naš izdanak nastao.<br />Kažu da se sudbina može tako isprepletati kao grane.. ali kako grana više nemam pitam se da li sudbina postoji. I da li bi zaista tako bilo da ja jesam drvo?<br /><br />(objavljeno u Kulturnom biltenu Crnjanski br. 2)<div class="blogger-post-footer"><img width='1' height='1' src='https://blogger.googleusercontent.com/tracker/3087443580691234043-405655779817499240?l=marijananikolajevic.blogspot.com' alt='' /></div>Marijana Nikolajevichttps://profiles.google.com/111127885386239464390noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-3087443580691234043.post-46141171229140089242010-07-08T07:24:00.000-07:002010-07-08T07:36:06.492-07:00Kratki fragmentarni roman, Megalomanija jeste nesvakidašnje delo. Nesvakidašnjost se ogleda u samom načinu pisanja, delo je nastalo online, na Internetu. Dakle, reč je o modernoj epistolarnoj formi, gde su ZI Webman i Setva Kutena(1) , pored autorstva i likovi ovog romana, ali, glavni lik je sama Megalomanija. Megalomanija samim svojim naslovom prezentuje golemaštvo, precenjivanje, ludilo veličine. Ona je Godo, mada za razliku Beketovog Godoa, na nju se ne čeka, on je već tu. Vladimir i Estragon- u ovom slučaju ZI Webman i Setva Kutena nalaze se u samoj njenoj srži, postavljaju pitanja o smislu megalomanštva, o mestu gde se ona može naći - u današnjici, i nalaze je - ona je kako izvan čitalaca tako i unutar, ostavlja trag kao nož pod korom krompira, a ukus, pak, ostaje isti- to je imaginarni ukus ljudskog mesa u užasima modernog življenja, proždiranje čitaoca(2) , Overdose(3) kao i mnogi drugi primeri.<br />Pastiš je ovde sveden do megalomanskih razmera od pop, rock motiva do subkulture pa do srpske prošlosti i mitova kao što su zidanje Skadra na Bojani, filozofije, do misticizma o čemu će biti reči kasnije u izlaganju o Setvahovom pripovedanju. Megalomanija je pre svega jedna kritika društva kao i kritika kako starih tako i novih poetika, karakterištični primeri su Spaljivanje knjiga, Ana Karenjina, Pedeset i prvi Setwahov zapis.(4) Posebno se ističe Osamnaesti Setwahov zapis koji je svojevrsna kritika megalomanske poezije, ili pre pomame da svako iole pismen piše pesme i da to ima smisla: ’’Poezija je, često, tinejdžerska bolest, međutim, uopšteno: to je jedan oblik megalomanije. To je tako lako: napisati pedesetak ili možda čak i hiljadu reči, i diviti se “smislu’’. A reči kao reči: trpe sadizam pesnika i sa mukom grade celinu. Ne znaju pesnici šta je grčki poiesis! Ne znaju ni šta je srednjovekovni princip “Bog voli parno’’ Sve je to carbon-fiber poezija!’’ lagana, brza, hot-dog literatura’’(5). <br /><br />“Megalomanija” je, takođe, i prirodni nastavak “Reprize reprize”(6) gde ulogu francuskog pisca Alena Rob-Grijea preuzima Setwah.<br />Počevši opušteno, kao dijalog dvojice poznanika, “Megalomanija” se pretače u večitu polemiku o smislu života i besmislu smrti, traganju za istinom u novom, užurbanom vremenu, traganju za sopstvenim identitetom. Dijalog prerasta u pustolovinu pisanja, čitaoci su uključeni u samo stvaranje dela, komentarišu autore, katkad i inspirišu autore(7) . <br /> Dok Setva Kutena u pripovedanju žuri kako bi što pre sve ispričao, kako bi čitaoca impresionirao, i kako mu pripovedačka nit ne bi izmakla, ZI Webman je znatno sporiji, postojaniji, sigurniji. Naime, od samog početka autori su zauzeli svoje ‘’pisačke’’ teritorije pa deluje kao da jedan drugog izazivaju na dvoboj, i to dvoboj rečima. Međutim, sreću se u jednoj tački: umorni zec i uporna kornjača negde na sredini “Megalomanije”, na kraju sveta gde nalazimo Kastrirane grobare sa Grenlanda(8) . Ali, susret je kratkog daha, jer se opet razmimoilaze, tojest, svako priča svoju priču, da Megalomanija počinje da liči na kakvu vavilonsku slagalicu bez ikakvog reda i smisla, da bi se negde pri samom kraju spojile u zajedničku pripovedačku nit, gde oba autora ostaju u pat poziciji, a već dali šah-mat svojim čitaocima. Jer kraj je posve neočekivan, nagao, ali kao i svaki kraj – običan kraj.<br /><br />Setva Kuteni zapisi prožeti su katkad romantično-melanholičnim motivima do onih fantastičnih. Fantastika je fino obavijena velom misticističnih struja, susrtet sa nečim Trećim, u ovom slučaju Nagualom(9) i Setvahova začaranost drugačijim, nekonvencionalnim koje smenjuju tu lepu notu fantastike i svode na ‘’Tonal’’ tj. svet kao takav. Svet je jedna velika noćna mora koja uljuljkuje u san Setvaha zadojenog strahom od konačnog kraja (zato ga I poriče). Otuda beg u Kutendvaziju(10) , gde počinje udvajanje u Setvahovom pripovedanju, sa jedne strane aksidentalni realizam- sećanja kroz retrospektivnu prizmu a sa druge, pak, jedan izmišljeni svet, doduše, dat samo u skici. Kutenadvazija. ‘’Globalizacija. Svet je biznis. Planeta je privatno vlasništvo. Svetom vladaju korporacije…novac se štampa kao toalet papir’’(11) , kaže on iz čega možemo zaključiti da je njegov beg opravdan, on takvom svetu ne pripada. Setvahova lična priča je traganje u obliku jednog velikog putovanja kroz razne dobi. Tu imamo jednu simpatičnu sliku dečaka čiju prirodnu znatiželju rasršuje predavanje o hologramu slona u zoološkom vrtu. Čini se da se ‘’Skupna tačka’’ pomerila I način na koji je video svet jeste ono već spomenuto a glavno načelo je zlo. ‘’Zlo bez opozicije jeste metafora za ono što je u stvarnosti regularni tok stvari.’’(12) Kutenadvazija je stvorena. Ona je novi svet sačinjen od odabranih. <br />Tok Setvinog pripovedanja vrvi od raznoraznih motiva, tako da u romanu imamo i prastari motiv đavola. U “Megalomaniji” đavo je oličenje moderne žene koju, opet, Setwah doživljava u prijateljici Rogue Echo.<br />Prepoznatljiv je iskonski strah od nove uloge žene, ali i prikrivena težnja ka principu patrijarhalnosti ka mestu vođe jer žena-vođa ne bi bila u skladu sa Setwahovom nabujalom prirodom. Kako bi se odbranio od takvog stava, on zamišlja kćer, Gadru Ham, čija je plastičnost opisana u samo nekoliko rečenica sâm vrhunac u Setva Kuteninom pripovedanju.<br />On svojom impulsivnošću odaje jednog relativno mladog pripovedača čiji je talenat u besedništvu neosporan. Ali brzina dolazi do svojih granica pa se u daljem pripovedanju oseća zamor.<br />Webman, na beogradskom Medaku još uvek zaljuljan blagim treptajima tramvaja koji ga vode u njegov svet mreža, sklapanja kolaža, naizgled pasivan, razgrće paučinu stare književnosti i poput velikog slagača, slaže Megalomaniju, vodi priču, usmerava Setvine nemirne brzake i uliva u beskonačno more, Megalomaniju.<br />“Megalomanija nema administratora…” (Sa čim se pisac ovog prikaza ne bi složio jer je Webman njen prirodni administrator.)<br />I nastavlja:<br />“U njoj vladaju haos i slučajnost. To podseća na kotrljanje kamena niz liticu o mitu o Sizifu koji ruši i uništava sve pred sobom...’’(13) <br />Od samog početka neutralan prema čitaocu, zauzima ironičnan stav, Webman vreba čitaoca intertestualnošću sa izvesnom dozom cinizma i autoironije(14) . I nestaje. Ali njegov nestanak je samo privid. Sve vreme plete mreže za svog čitaoca i odabira. Njegov izbor je Arjuna Stromentato, za kog kaže da njegov epizodni lik nije ni ušao u megalomaniju već stoji na margini ulovljenog čitača. Njihove uloge se vešto preobražavaju, pisac u ulozi bivšeg fudbalera a sadašnjeg pušača u paraboli o Sizifu a čitalac u nekog usputnog čitaoca koji zapravo čita antičku književnost, čitaoca koga zanima samo harmonija. Ne nalazi ono što očekuje od književnosti ali uhvaćen je u zamku pisca čiji svaki dodir tastature budno prati. Na prvi pogled Webman iznosi puke konstatacije, izjave o svetu koji ga okružuje. Ali ako pažljivije uronimo u Megalomaniju te izjave plene svojom konciznošću ali i Kamijevom apsurdnošću (primer: fragmenat „Sizifov kamen“).<br /> “Megalomaniju” bih još mogla da uporedim sa divljom rekom koja se račva u više rukavaca i tako ukroćena konačno uliva u more, a to more jeste celina.<br />To jeste megalomanija!<br /><br /> 1) Setva Kutena kao autor a Setwah kao lik u Megalomaniji.<br /> 2) Megalomanija, str. 60<br />3)) Nav.delo, str. 57<br /> 4) isto<br />5) Nav.delo, str. 36<br />6) Zoran Ilić: Repriza reprize, Liber, Beograd, 2009.<br /> 7) Gloorijaa, Arjuna Stromentato, Sinister, MC_ jedni od nick-ova sa Bundolo mreže koji postaju i epizdoni likovi Megalomanije.<br /><br /> 8) Megalomanija, str. 77<br /> 9)Termin koji je koristio Kastaneda (Karlos Kastaneda) za izmenjenu realnost,podjednako stvarnom ali ne i vidljivom golim okom. Ona se najlakše može doseći izmenjenim stanjem svesti. Pandan ovom stanju je Tonal, tj. Prvi sloj sveta. Tonal i Nagual se nalaze u Skupnoj tački. Čovek ima sposobnost da u snu pomeri Skupnu tačku od Tonala do Naguala, otud onih ’’nemogućih’’ situacija u snovima. <br /> 10) Megalomanija, str.59<br /> 11)Isto, str.82<br /> 12) Isto str.60 <br /> 13) Isto, str.87<br /> 14) Ist str 17<br /><br /><br />(objavljeno u Sveskama, br. 95)<div class="blogger-post-footer"><img width='1' height='1' src='https://blogger.googleusercontent.com/tracker/3087443580691234043-4614117122914008924?l=marijananikolajevic.blogspot.com' alt='' /></div>Marijana Nikolajevichttps://profiles.google.com/111127885386239464390noreply@blogger.com2tag:blogger.com,1999:blog-3087443580691234043.post-7614663541430634522010-07-07T10:42:00.000-07:002010-07-07T10:44:40.663-07:00Moja muka je golema…<br /><br /><br />Volim da navlacim ženske čarape i tako sedim gol na starom kauču. Da menjam kanale i osetim trenje grinja sa kauča. Da me lagano grebucka duž kičme. Obično gledam tri filma odjednom i pijem pivo. Baš volim kada se limenka lagano greje u mojoj ruci. Jede mi se puding od vanile sa malo cimeta pri vrhu. Jeo bih ga drvenom kašikom pošto nemam srebrne a mrzim ukus drugih metala. Jeftina zabava ukusa. <br />Volim da predjem duž noge i osetim hrapavu površinu mojih dlačica. Volim da se prepustim sanjarenju, ne bih voleo da spavam a smeta mi moje ćutanje posto sam sam. Mrzi me da isključim tv i gurnem utičnicu radija u zid onda bih morao da menjam i stanice. Volim da prekrštam noge. Radim to posle svakog gutljaja piva. Menjam kanal kad su reklame jer onda ne mogu da sanjarim.I molim boga da nisu vesti, treći dnevnik me obično dotuče, jer kad stignem s posla zakačim i malo skupštine. Da, pratim politiku i mnogo se sekiram. Sta ako mi smanje platu ne bih mogao da kupujem u Calzedonii, a tamo su najkvalitetnije carape, talijanske..I morao bih da se oblacim u NEWyorkeru a tamo imaju samo majce sa mrtvackim glavama i zmijama i koječim. Ah! Nisam ja za to. Uostalom bolje to nego pijaca ili sacuvaj me bože, Kinezi! Samo kad se setim kad sam majci kupovao čizme, pošto nosimo isti broj, voli da joj ih ja kupujem, ne samo da mi nisu dali da probam no i to što su rekli da imaju samo levu..strašno, zaista strašno!<br />Zasto nisam rezao filmove i gledao da ih sakupljam kao što to čine moji drugari. Sad bih imao široku lepezu starih dobrih filmova… Ovako na TV-u pustaju svakojake gluposti. Ne mogu ljudski da se opustim. Večeras sam navukao crnu i crvenu. Steže me samolepljivi deo ruba crne. Gle,bas kao i Stendalovo “Crveno i crno”, davno sam čitao knjigu ne sećam se. Mogao bih da sanjarim na temu:Koji bi junak iz filma bio, na primer volim Tarakovskog. Mozda Šunjac, ali ne u crno beloj verziji, ne vladam kreacijom crno belog sveta u mašti, ja vidim boje, ne mogu bez crvene. Ili još bolje Andrej Rubljov, o kako bi mi divno stajala crna mantija sa konopcem vezanim oko struka. Možda da uberem ružicu, divno bi išao i kakav crveni detaljčić…<br /><br />ZZvrrrrrrrrr!<br /><br />Kako to da nisam isklučio telefon. Ne volim ja da mi prekidaju nit mašte. Posle ne znam gde sam stao. A da, ja kao Šunjač, pokazujem ljudima novi svet, svet želja a oni ne veruju… Tužno. Trebao sam da odaberem drugu neku ulogu… Iju, pukla mi je čarapa!<br /><br />ZZvrrr? <br /><br />Da li je to mozda iz pizerije pa su možda oni zvonili i na vrata pre 20 min, kada nisam otvorio. Nisam stigao da se presvučem, spetljao se sa podvezicama. Možda siroti mali dečko iz dostave pokiso vozeći motor sedam osam minuta po kiši. Siroti mali mišić. A jest ima nečeg mišijeg na njemu, sitne oči I nedozreli brci..<br /><br />ZZvr..<br /><br />Voleo biih da mi je pizzu donela suva devojka u crnoj jednostavnoj haljini i u čarapa boje kože, koje bi njenim nogama dale božanstvenu iskru.<br />Volim depilirane noge. Zimus sam ih i sam depilirao i bilo mi je drago da je bolelo malo jer bez muke ne bi bilo koncepta estetike nogu. <br />I sad bih opet, ali glupo je, igram fudbal i jun je. Nisam šaban da obucem trenerku, a ako me drugari vide izdepiliranih nogu će pomisle da sam peder!<br /><br /><br />(objavljeno u književnom časopisu Avangrad)<div class="blogger-post-footer"><img width='1' height='1' src='https://blogger.googleusercontent.com/tracker/3087443580691234043-761466354143063452?l=marijananikolajevic.blogspot.com' alt='' /></div>Marijana Nikolajevichttps://profiles.google.com/111127885386239464390noreply@blogger.com1tag:blogger.com,1999:blog-3087443580691234043.post-87763266815468558382010-07-06T14:13:00.000-07:002010-07-06T14:14:35.167-07:00<p class="MsoNormal">Marijana Nikolajević</p> <p class="MsoNormal"><span style="mso-spacerun:yes"> </span></p> <p class="MsoNormal"><o:p> </o:p></p> <p class="MsoNormal">Napad patetičnih misli sklonjen je u stranu, i ne znam koliko vremena imam do sledećeg napada, ali iskoristiću priliku da napišem koji red, u nadi da razumećete me... Naime, ne mogu da se oslobodim osećaja aljkavosti, koji pritiska…guši. Osećam aljkavost u kostima, sve je, nekako bez reda i smisla a ipak, hodam i dišem. čak sam i objavila rat, dragoj mi komšinici, i to nije bilo kakav rat, nego rat tangama. Pošto joj njena telesna konstitucija ne dozboljava da ih nosi, nije joj preostalo ništa drugo, do da ih mrzi, a njenom suprugu da čežljivo baca poglede na moju žicu gde one časno vise kao najveći borci za pravdu. Poštovani čitalac, verovatno će se zapitati čemu taj besmisleni rat - i to gaćicama! Pa eto, sve se to zbilo igrom slučaja, jednog osunčanog jesenjeg dana, kada sam se uputila ka zelenoj pijaci u potrazi za svežim paradajzom...Sretoh ti ja komšinicu Milku i njeno troje nejači koji su se raštrkali po ulici kao da je cela njihova. Nakon uobičajenog pozdrava i momenta kada bi svaka trebalo svojim poslom, Milka me je pogledala vrlo sažaljivo i reče:<br />'' E, čujem bila si kod Savke na kafu? E, ne znaš ti šta ti je Savka. Al' daće bog i videćeš...''<br />Nisam htela da prokomentarišem, jer me takve stvari nisu nikad doticale. Takve sitne komšijske netrepeljivosti činile mi se uobičajene. Nisam mogla, a da ne primetim, da u svakom kraju postoji po jedna komšinica Milka koja svojim dobronamernim ''vođenjem tuđe brige'' samo pokušava da naruši novonastala poznanstva.<br />Meseci su prolazili, a moje oduševljenje Savkom, svakim danom je raslo sve više i više... Na trenutke mi se činilo čudnim što tako sjajna žena ima vrlo <st1:place st="on"><st1:country-region st="on">mali</st1:country-region></st1:place> krug poznanstva, i što svi koji je poznaju, gledaju je sa negodovanjem, ali sam to opravdavala time što veliki ljudi ostaju neshvaćeni i sami. A da li je to odlika samo velikih ljudi? To je odlika i duševnih bolesnika kažu, što Savka svakako nije, retko se može sresti tako staložena osoba.<br />Stiglo je i davno očekivano leto, kada su ljudi opušteniji i pokazjuju više kože. To je Savku izbacilo iz takta.Bilo je čestih komentara u stilu: preveliki ti dekolte, prekratka suknja, te, tvoja mladost nije opravdanje da se nalaziš u takvoj haljini...bilo je i takvih komentara: pa ti si udata šta tražiš na bazen, imaš kupatilo pa se rashlađuj do mile volje...do takvih komentara: ne draga ta boja ti ne stoji, i, samo drolje nose crveno...<br />Jednom mi je prekipelo da sam je pitala zašto čini mi se,jedna normalna žena mrzi letnju laganu odeću, i zašto joj smeta moj način oblačenja kada se ceo svet oblači tako, il ne oblači, na temperaturi iznad 40 stepeni celzijusovih? To ju je malo smirilo pa jedno vreme nije komentarisala. No, i dalje smo se viđale često, sve do mog novog zaposlenja, kada mi prilike nisu više dozvoljavale usled iscrpljenosti. Onda su počela prebacivanja, kako je zapostavljam, i sva moja objašnjenja nisu puno vredela...viđale smo se ređe.<br />Zatim, desilo se nešto vrlo neobično. Moja mačka, Ofelija jedne noći nije došla kući. To me, doduše, nije toliko zabrinulo, ipak ona je mačka... ali, sledećeg jutra, pojavila se i to, bez krzna! Bila sam zaprepašćena. Pitanje, ko je obrijao moju mačku? Da li neko dete? Ali deca se ne igraju žiletima... Nije mi delovalo kao šala. Pokušala sam da se žalim, zvala i policiju, na šta su se oni nasmejali. Zovete zbog mačke! Pobogu, pa to je samo mačka. Malo je razumevanja za mačke u svetu.<br />Pustila sam da prođe... Ali nije prošlo. Nedugo, zatim, Ofelija je potpuno nestala. Uzalud sam je tražila po komšijskim dvorištima, mračnim budžacima, izlepila oglase, plakala nije vredelo, prolazili su meseci, nije je bilo. Nestala...<br />Sled neobičnosti nije prestajao. Jedne noći, čuo se mjauk, za mjaukom. Izašla sam u noć, u nadi da se Ofelija vratila, ali ne...Mjauk je naglo prestao. Ujutru sam pronašla diktafon sa snimljenim mjaukom, u dnu dvorišta. Osetila sam strah. Moj muž, koji nikad ni na šta nije obraćao potpunu pažnju, ni ovaj put nije reagovao. Mirno gledajući moju nesvakidašnju histeriju, nastavio je da čita novine i pijucka kafu, kao da je dan sasvim običan. Da posumnjam u njega, bilo bi posve apsurdno, jer on nije kadar da bilo šta uradi. Naime, toliko lenj da ga mrzi da podigne svoju zadnjicu iz fotelje i legne u krevet. često sam ga jutrom zaticala kako se tu grči sa pljuvačkom od sna... a ljudi se čude što nemamo decu, posle toliko godina braka! No, pustimo to, da se vratim na sledeći događaj. Jedne srede, kada sam se, obično, ranije vraćala sa posla (jer je šefu tada dolazila ljubavnica i bio je naročito dobre volje),imala sam i šta da zateknem! Dva obešena miša o kvaku, sa porukom koja je glasila: '' srećan osmi mart, maco!''<br />Naravno, zvala sam policiju. I šta su oni uradili- smejali se, i zvali svoje kolege, koji su došli, i smejali se... Okupio se i komšiluk, i smejao se. čak se i moj muž (umesto da što pre uvali svoju lenju zadnjicu u njen rođeni kalup, brižljivo stvaran godinama) smejao... ali i pružio mi njegove tako dragocene novine sa izvinjenjem što je zaboravio moj praznik. Da, svi su se smejali,sem mene i naravno, komšinice Savke. I onda sam znala. Ona je. Da, ona. I tako je započeo hladni rat.<br />Raznobojne čipkane tange bile su spremne za osvetu. Besna, gađala ih kamenčićima, jajima i koječime...ali bezuspešno, one se nisu dale. Ponosno su se vijorile na vetru...bilo je zabavno gledati je. Ali, kako je vreme promicalo, njena telesna težina kao da se topila, sve dok jednog jutra nisam ugledala crvene tange na njenoj žici.<br />I pitam Vas, dragi nutricionisto, je li zbog mačke ili Savke ili osvete. Tek toliko da sebe više podneti ne mogu.<br />S poštovanjem, Dara. </p><p class="MsoNormal"><br /></p><p class="MsoNormal">objavljeno u zbirci Kišobran, 2010.</p> <p class="MsoNormal"><o:p> </o:p></p> <p class="MsoNormal"><o:p> </o:p></p> <p class="MsoNormal"><o:p> </o:p></p> <p class="MsoNormal"><o:p> </o:p></p> <p class="MsoNormal"><o:p> </o:p></p> <p class="MsoNormal"><o:p> </o:p></p> <p class="MsoNormal"><o:p> </o:p></p> <p class="MsoNormal"><o:p> </o:p></p> <p class="MsoNormal"><o:p> </o:p></p> <p class="MsoNormal"><o:p> </o:p></p><div class="blogger-post-footer"><img width='1' height='1' src='https://blogger.googleusercontent.com/tracker/3087443580691234043-8776326681546855838?l=marijananikolajevic.blogspot.com' alt='' /></div>Marijana Nikolajevichttps://profiles.google.com/111127885386239464390noreply@blogger.com0