петак, 23. јул 2010.

Erotičnost gospođe Bovari u koloritu balkanskog mentaliteta

Čini se da je doživljaj erotskog još uvek onemogućen ili time što se tabuizira, ili tako što se ogoljava do te mere da gubi svaki smisao. Danas, moralni daltonizam ne razlikuje pojam erotike od pojma pornografskog, jer erotika je nešto više od opisa uranjanja ljudskog mesa u drugo ljudsko meso. Erotika je ta koja budi, pokreće životnu energiju, ''probuđeno erotsko biće je kompletno biće kome je omogućeno da misli o smrti, o senci, o sreći, o starosti, o Bogu...''(Lj.Arsić). Probuditi zaspala čula, empiricističku svest, ne dozvoliti joj da lenstvuje u senci sopstvenih predrasuda, biti stvaran, ostvaren, živ- je ono čega se svaka jedinka, kao i društvo, plaši!

Ljudi današnjice ne mogu da se oslobode uticaja Frojdove psihoanalize ( iliti Frojdove devize) da se ''ceo svet vrti samo oko i zbog seksa''. Međutim, iza erotskog doživljaja krije se, posve nešto drugo: nije to samo puka požuda i ostvarenje iste već mnogo iznad želja i podrhtavanja, naime to je nekakvo podrhtavanje uma, celoga bića koje oseća sebe kao nepotpuno i traga za smislom, pokrenuto je, pita se, traga za sopstvenim identitetom, odnosima sa svetom spolja i unutar bića, arhetipskim odnosima između polova, govori o ranjivosti i krhkosti bića...

Na Balkanu erotizam još nije ostvaren, ne potpuno. Živimo u svetu gde je još uvek je vladajući princip ogledalo patrijahalnog društva i arhetip balkanske žene. Kao da smo posle perioda titoizma, kada je pojam seksualne revolucije začet na našem tlu, vraćeni nekoliko koraka unazad. Pojam seksualne revolucije, taj nakazni fetus naših neslavnih dana dobio je svoje klonove, istovetne a opet tako različite.Jer kod nas i nije bilo seksualne revolucije u pravom smislu reči. Elem, '' prvi klon'' bio bi moralni pad, gde je, da kažem, zver oslobođena, razgoropađena i moralno ojaćena. Erotiku je zamenila pornografija. Erotika je dostojna da se poredi sa umetničkim delom a pornofragija sa kičem, što ona u osnovi i jeste. Porno kao surogat erotskoga, porno kao instant, porno kao ''hot-dog'' kultura, kao sapunica, tj. španska serija i žalosno je što vrlo brzo postane navika, potreba, najpristupačnija droga - zatupljuje um..

I književnost je počela toliko da se trivijalizuje, da se prostači, kao da je došlo do zasićenja? U srpskoj književnosti retki su pisci koji se usuđuju da o ovoj temi progovore, a oni koji progovaraju ili bivaju osuđeni ili su nedorasli ovoj temi, tako, da je zaista teško naći pisca čiji se erotski motivi ne graniče sa neukusom i šundom.

Jezik, kao i sadržina prečesto prelazi granice dobrog ukusa. Mada, granica izmeću erotizma i pornografije jeste vrlo tanka, ali je zato razlika velika. Pisci su tu da utiču na čitaoca, zar ne? Da izazovu estetski doživljaj. Ukoliko pišu o erotici ili sa primesama erotičnosti treba da uzbude, ''zapale'' um, ne samo telo. A koja sredstva koriste..treba se zapitati... Uzgred, ne može svako da bude Bukovski, Miler, a njihovi klonovi, e to je tek tako neorginalno. Planeta je velika a mi smo mali, zato treba nešto novo, uvek novo. Umetnost tek treba da se rodi, da se ponovo rodi a ne da se ponavlja.. Plagiranje umetnosti je već kič, kopiranje erotičnosti je pornografija, jer ako već nije stvarna, onda je laž.

No, da se vratim na ''drugog klona''.. dakle, posle tzv. titoizma vratili smo se korak, dva, tri ili mnogo više, dalje u prošlost. Vratili se našoj Narodnoj književnosti, gde-''..a kad su se ponapili vina..''sledi akcija, seksualna frustracija oslobođena kroz nacionalni bes i nasilje. Sijaset Kraljevića Marka ''opravdano'' se vraćaju korenima. Za njih je ideal žene devojka smerna Milica sa dugim trepavicama od kojih ne vidi dalje od nosa, a sve druge ako nisu Majke nekoliko Jugovića, jesu izopštene i žigosane. I tako se igra nakaradno naradno kolo gde mesto četiri napred ide se unazad a tek dva napred. Živimo u društvu gde je mit o Adamu i Evi još uvek na snazi, bukvalno shvaćen! Žena Adamovo rebro okićena sa nešto mesa pride?! Nije li ovakvo shvatanje Sodoma i Gomora uma ?!

Na sreću, pojavila se Lilit, danas, ''nova žena'' i uloge su zamenjene, sada je žena Don Žuan i ona tu ulogu sa ponosom nosi. Hrabro stavlja svoju ženstvenost u prvi plan i javno podilazi svojim čuvstvima, uživa u sferama gde individualnost ne postoji i ne postoji tabu, već, samo trenuci radosti. Ona i dalje umnožava svoja ljubavna iskustva u veštom skrivanju iza toga, da je ona stvarno samo to želela i da je to ono što je ona htela, dok ,u principu, ona traži više! Možda više trajanja ili malo večnosti? Ali nema čoveka koji ne traga za večnošću.

Žena zavodi a muškarac dopušta da bude zaveden i beži, on je ljut, unezveren i tužan, ima u njemu nešto od iskona, nepomiren sa činjenicom da je izgubio moć da vlada. Uplašen je i zato ne može da se skrasi pored jedne žene uz ovakvu sliku stvari. On uzima ono što mu se nudi i odlazi, ali ne čini to sa strašću, čak ni zbog sirovog zadovoljstva, pre bi se reklo da odlazi jer je ojađen, nepotpun i uplašen, kao da je ugušen njegov iskonski vladajući princip muškosti jer žena ima novu ulogu, žena ima Volju.

Danas, kada kažemo balkanski mentalitet, ne ograničavamo se samo na naše balkansko podneblje već nam to daje uvid u širu sliku o ženinom mestu u svetu.( mada, na isto može se gledati kao i na mač sa dve oštrice. Postoje mali i veliki klanovi, tj. udruženja ali i još uvek, primitivne podele na: žene domaćice i žene lakog morala ...i koliko god govorili o tome, te podele ostaju kao nasleđe iskonskog).Naime, kakva su shvatanja jedne, da kažemo, ''savremene žene'' iz ugla prosečnog muškarca vaspitanog po balkansko-patrijahalnom modelu?

Savremena žena ima karakter Floberove gospođe Bovari, koju je nekada Bodler u jednom svom eseju o Floberu predstavio na sličan način:

- Neumerena sklonost ka zavođenju i gospodarenju. Ne preza ni da vulgarnim sredstvima i šarlatanstvom dosegne cilj;

- sposobnost brzog delanja, brzina u donošenju odluke;

- stapanje razuma i strasti, odnosno njen razum je rob njene uobrazilje;

- dvojni karakter: sačinjen od proračunatosti i sanjarenja.



Nije li onda muška seksualnost romantična spekulacija, traganje. Poročnost kod muškaraca može umanjiti značaj ljubavi, ali ne i želju. Žena je za njega femme fatale, delimično zbog nepodnošljivog pritiska erotike, pod kojim posrću religija i etika, priča o Koštani (moglo bi se reći preteči Karmen) najbolje to ilustruje.

Njena nepristupačnost privlači, fascinira i dovodi do potpunog rastrojsva, uništenja. Nju karakteriše spokojna ravnodušnost prema patnjama drugih, koje mami i nezainteresovano posmatra kao dokaz svoje nadmoći?! Ali i nije sve tako crno belo.

No, vratimo se erotizmu. Više puta je on shvaćen kao odnos među polovima, što opštenje meću suprotnim, što među istim, uostalom nevažno, ali ako bi se on sveo samo na to opštenje, zaličilo bi na ljušturu, školjku bez onog bitnog, bisera. Jer, za razliku od pornografskog ne tiče se samo spolovila, mesa. . Erotizam je svojevrsna glad, ali ne samo glad tela već i glad uma. Odličan dokaz je fraza: '' Toliko te želim/volim da bih te pojeo*la ''. Dakle, nije dovoljno samo stapanje, ne upotpunjuje, potreban je i metafizički ujed, do krvi, do srži bića, ujed da ga ogoli demistifikuje. To pornografija nije u mogućnosti da ostvari. Njen domen je samo u okviru telesnog ali na nimalo suptilan način. Sve se svodi na ispunjenju seksualne potrebe kao i svake druge fiziološke potrebe, nema čak ni želje, automatski deluje na telo (ukoliko ima tu snagu da deluje), telo je samo mehanički stroj. Nije ni zavodljiva, ni strastvena. Plitka, rekla bih Ad hoc seksualnost. Zaslužuje li to čovek? Jesmo li ovde stigli kako bismo vratili životinjizmu? Gole duplerice iz časopisima podsećaju na meso iz klanica, nemaju nikakvu moć (kakvu npr. ima Gojina '' Gola Maja''- svako dalje porećenje bilo bi posve apsurdno), dakle, nemaju moć osim da otupljuju čoveka kao biće, jer prikazana su im samo tela, a umovi, zanemareni. Kao da one ne mogu da misle, kao da samo tela imaju zavodničku moć?! Nekada se zavodljivost učila a sada se samo meso nadograćuje. Krupni koraci civilizacije to nameću. Nekada, npr. gejše morale da uče veštinu zavođenja, sve te nijanse, a danas je dovoljno da se nadogradi nešto kose, dojki i usana, i tu smo! Kod suprotnog pola je isto, želja da se ostvare u materijalnom a ne u duhovnom je tako učestala da se polako al' sigurno pretvaramo u kiborge lišene osećaja ljubavi, strasti. Još para, još silikona, još para za bolje, super-trajne silikone. Požuda ostaje u domenu zgrtanja što više papirnatog (ne)zadovoljstva. Svi bi hteli nektar bogova a zadovoljavaju se mlakom vodom. Nije li to tužno?

I posve prirodno je da se nameću jedna od dveju već gore navedenih, ekstremnih mogućnosti: ili da na seksualnost (usled banalne reprodukcije odglumljenih orgazama i golišavih mladih tela u gro-planu, gde nema ni trunke enigmatičnosti) gleda sa gađenjem i moralizovanjem kako je ono nešto prljavo(a zaista nije), ili da se prepuste i da ih jedino govor razlikuje od animalnog. Pornografija čini da seksualnost gubi svoju nevinost i prirodnost , što on(seksualni čin) u biti i jeste. Ona mu oduzima lepotu i smisaa, otuđuje ljude, svodi sam čin na dobro ili loše ''odrađen posao''.

Postoji još jedan problem, problem poistovećenja leksema erotika'-pornografija, što se na ova različita, rekla bih čak i antonimna pojma gleda kao na sinonime, verovatno iz pukog neznanja. Pornografija je, dakle, lišena emocija, njome haraju samo niži nadražaji u rangu sa osetima toplo, hladno. Seksualno uzbuđenje je ovde izazvano veštačkim efektima, posmatranjem ''radnje''i prostim transferom do pražnjenja kao i kod primarnih sekundarnih potreba. I posve prirodno da dovodi do otuđenja a kasnije i do prezasićenosti. Odstranjena joj je imaginacija jer je sve ''servirano'' i masturbacija kao i sam polni čin je ogoljen za prirodno uzbuđenje izazvano sanjarenjem ili bliskošću partnera.



Dodala bih još i to, da je pornografija svojevrsno nasilje nad bićem, ne vodi nikavom napredku.

I zato, ljudi nisu u mogućnosti da se ostvare potuno kao bića bez imanentnog izvora erotizma.

U uvodnom delu teksta, pomenula sam da erptizam ima i tu moć da plaši. Zašto plaši? U erotzizmu je seme našeg postojanja, duboko je vezan za život, ali kako za život, tako i za samu smrt.''Erotski trenutak je čak vrhunac života u kome se najveća snaga i najveća žestina ispoljavaju u trenutku kada se dva bića privlače, spajaju i nastavljaju . U pitanju je život, u pitanju je njegova reprodukcija, ali se život u reprodukciji presipa: presipajući se , on dostiže krajnju mahnitost. Ta isprepletana tela koja se, prelivajući se do besvesti, odaju krajnjem sladostrašću, idu u susret smrti, koja će ih kasnije predati tišini raspadanja ''', Žorž Bataj ''Erotizam'', BIGZ, 1980.,str.313.

Erotizam je životna energija, on je duboko ljudski i sveprisutan i zato je i mističan. Neki mislioci, kao što su Mišel Fuko, Žorž Bataj, erotski doživljaj povezivali sa sakralnim iskustvom. U mitologiji, pak, Eros je pandan Tanatosu (smrti), zato što je Eros oduvek oličavao put snage života, zdravlja, izvor a ne odumiranje i slabost.



Deluje zastrašujuće ta frigidna zver otuđenja, ali tek smo zakoračili u 21. vek, tek će se štošta promeniti. Erotizam tek čeka revolucija!

Objavljeno u književnom časopisu Think Tank

недеља, 11. јул 2010.

Drvo

Često zamišljam kako sam drvo. Da poznajem i nebo i zemlju, plutam na vetru, upijam kišu, otvaram se suncu. Da sam dom ptica i grlim njihova topla gnezdašca gde se ispiljuju mladi ptići. Otplešem listom i blago okrznem prvo paperje nekog večito gladnog ptića. Da se prepustim češkanju mrava a ponekad usputnih ljubavnika koji bestidnu čežnju prepuštaju brzometnoj nasladi... volela bih da sam drvo sa urođenom strpljivošću postojanja u kolotečini sveta. Strpljiva za mačke sa zarivenim kandžama, srpljiva za pseće poniženje. Strpljiva da ponekad osetim dodir ruku već poodrasle dece čije sam seme slutila iz ritma trenja, čiji sam oslonac bila.(u slučaju da imamo sreće - vremenom trajanja).
Da strpljivo i bezglasno jaučem kada osetim bol, jer još uvek ima budalasto romantičnih ljudi koji svojom velikom željom, da svoju ljubav iskažu javno i glasno, urezuju imena, imena koja ne znače ništa, već sutra biće nečiji zarezi, imena koja ne imenuju, ne znače više, imena zanosa, zaboravljena u mom mesu, tetovaže koje rastu na meni kao tuđi greh.
Menjala bih se svakim novim danom pred licima prolaznika punih bezličnih očiju. Ponekad, desi se, protrči koje detence, zastane, zagrli me ali kada poraste zaboravi moj jezik. Ljudi ne znaju da mogu da ih čujem, zaboravili su da slušaju.

Menjala bih se sa svakom novom kapljicom kiše, svanućem... nikada ista, ni zimi ni leti ni u proleće, jesen... a biću tu, dugo dugo... stajaću na istom mestu i posmatrati svet oko sebe.
Ali, jednom za svagda promeniću oblik: posle velikih agonija, kažu, i forma života se promeni, da je više nikada niko ne prepozna ...
Postaću ...
Ostaću panj, možda niko neće ni primetiti. Zaboraviće da sam bila deo njihovog vidokruga svaka dana, da su me okrzli okom dok su išli ljutiti na posao, vraćali se sa istog preumorni za bes. Desiće se da se o mene i saplete katkad devojka oslabelog očinjeg vida. Njena je priča jednostavna - još uvek tvrdoglavo odbija naočari a isuviše je nespretna za sočiva, ili obnevideo od pijanstva razočarani muž proklinjući mi i seme i tvorca.
Ili, pak da tu sedne starica, i odmara se satima, što zbog umora a što zbog senilosti. I misliće duboko u sebi da je slobodna jer ne mora da zna kuda je krenula - u svakom slučaju negde će već stići. I sedeće tu satima, nekad okrznuta istim onim nezanteresovanim očima... kako će vreme odmicati podrhtavaće pomalo od nelagode misleći da te oči vide, znaju, misleći da je oni sažaljevaju jer joj je koža poput sasušene smokve a kapci toliko spušteni da se jedva naziru dva proreza kosmičkih prozora koje skrivaju budalsastu mudrost praktičnosti ljudskog bića

...Sećanje je panj, necelovito, asocijacija kojoj je srž neznatna, nepoznata. Šta je srž ako nisu i granje, lišće, stablo, koren? Možda nit koja povezuje celinu. A kada se nit prekine, je li to smrt? Ko će povezati sve te niti?
Slažem, bojim, senčim mozaik rastresitih misli.
Predala sam igru i ruž je ispucao na usnama mojim, suvim, neelastičnim, tihim, umornim od priče i nekadašnjih poljubaca... jesam li sada više ili manje žena?
Mirno sam more bez plima i oseka, pod večitom pripekom zvezde života, isparavam. Gde nestaju ljudi - samo iščile, presahnu, ili ih zasade u zemlju pa niknu kao panjevi, neceloviti, vremenom istrule... nekad neko ispliva iz zaborava, otvori se kao dragoceni biser školjke i izgubi se ponovo u meni. Godinama ubeđujem sebe da neću zaboraviti, da ne mogu zaboraviti, ali kada se ponovo setim vidim koliko sam uspešno ili bezuspešno zaboravila.
Volela bih da je to bilo ovde, kada si, panju, bio mlado drvo, tu sam se jednom sakrila od kiše i tu se odigrao ceo moj život, pamtim da su mi usne bile vlažne a ipak, tako žedne. Uostalom, šta drugo može mladost da pamti osim svoje žeđi.
Najednom, naišao je on i dugo smo pričali ne primećujući da tvoje mlade grane propuštaju koju kap da nam se slije niz glave. Da, mladost ne primećuje... tako da sad i baš nisam sigurna da je to bilo baš ovde. Ali volim tako da mislim.

Danima sam čekala pod istom krošnjom, nemarno otresla koju bubicu za koju sam srasla s tobom pa joj je bilo svejedno. I pojavio se samo jednom, u sumrak. Sada ga pamtim kao sen, jer on jeste sen... osenčio je moj život i nestao kada se dobro razdanilo. Nismo govorili reči, naš govor bilo je disanje, duboko, promuklo, sporo i teško... zatim ubrzano - sve do vriska. Onda je on prestao da diše, bar za mene... nikada ga nisam više videla, a i ako jesam to više nije bio isti čovek. Ipak, moje telo ga dobro pamti ili bar delić njega, nije mogao biti zaboravljen, naprotiv, kako su meseci prolazili rastao je u meni, sve dok nije nabujao i otrgao se vodom i vremenom...
Sada je sve to tako daleko. Posmatram svaki zalazak sunca i divim mu se kao da je to poslednje što će moje oči videti. Nikada nisam uživala toliko kao sada u svakom zraku i toplini koja se svakim istrošenim dodirom hladi... i oblaci koji se bezazleno množe, to se nebo sjurilo ka gustoj tvari tame...

Zatim, ustaje i zaboravlja da je ikada bila ovde jer za nju postoji vetar kao nagoveštaj kiše, kiše koju neće sačekati u ovome životu, kiše bez krošnje, bez....
I to je samo deo mene, nekada će i neko dete zastati, brojati moje godove, misleći o gradivu iz škole.

...Da ovde je onda sever, evo sa strane ima i mahovine a ovde je jug... a ova sveže izorana zemlja mogla bi biti delo neke krtice...

I nastaviće ubrzanim dečjim korakom ka prvoj mladosti i ostatku svoga života, i neće znati da je pored mog korena zakopano blago njegove buduće prve ljubavi, koja će tako snažno obeležiti njegov život. A to je jedan mali kovčežić u čijem je sadržaju otkinuta barbikina glava, ukradena marama najbolje drugarice i prvi kontrolni sa lošom ocenom... setiće se da je tu negde, posle toliko godina, žarko želeći maramu da vrati, ali neće prepoznati mesto i kopaće pod tuđim hladom, dok će krivica rasti... a njenu će prvu ljubav grliti ista nekadašnja drugarica, i krivica bezazleno posejana pustiće klicu a nesrećni trougao ostati zapisan na mojim godovima...
Od mog stabla napraviće sto za ručavanje, za šest osoba. Staviće me na lepo osvetljenom mestu, gde će me pri svakom izlasku sunce pozdravljati dugim zracima a rojevi čestica prašine strujaće sa vazduhom milujući moju površinu. Okupljaću porodicu nedeljom u podne i biti svedok sitnih čarki i neslaganja, a kada su slavlja vrištaće ponosno na meni najskuplji stolnjak i drečava jela kao svedoci njihove idealnosti. Ne, neću imati mira ni noću kada će glavom i bradom domaćin kuće spustiti umorne dlanove i čekati da ponoć prođe... i nesanica.

...kuda odlazi otišlo? U šta sam se to pretvorio? Prestao sam da razmišljam, samo se mehanički dešavam. Toliko uloga je ovaj život pisao za mene a nijedna ne dopire do mene. Samo brojevi, sati, dani. Ne mogu da zaspim, a kada zaspim, ne ustaje mi se, gadi mi se dan. Sve je isto. Ponekad, pod zanosom alkohola i ispraznih priča sa ljudima koje nazivam prijateljima, utakmica do kojih mi i nije stalo, odglumim radosnog čoveka koji veselo hrče pored žene, nepoznate. Ponekad, prodrem u njeno meso odakle su moja deca potekla, bez strasti, dobar poznavalac mehanike pokreta.
Jednom ću prestati da dišem, kao i otac koga nikada nisam poznavao. Kao i moja majka. Juče je izdahnula. Vratila se iz duge šetnje, sela i sa takvom lakoćom prestala da diše...

Od mojih grana izradiće olovke...
Olovke najviše koriste deca. Pišu prva slova, brišu, crtaju. Izmišljaju priče, pišu dnevnike, zapažanja, zapisuju događaje.
...Mami je opet došao komšija Rade. Igram se dok oni ispijaju kafu iz šolja bez dna. Iza njih je pas, u pozadini kabl. Pas ume da pregrize kabl. Oni dolaze do dna, s vremena na vreme... do mene dopiru njihove nepovezane rečenice: ''Zaboravljam da brinem... zaboravljam da kažem, zaboravljam da mislim. Znam da me plaši pomisao da ću u budućnosti biti džangrizava baba koja i dalje sanja, priseća se... Prošlost.. Sećanja. Dosadno''.
Budućnost, počeci bez kraja... krajevi bez početaka... Sredina ukočena u segmentu, sastavu, osobenosti života...
Opet dosadno... Izumrla bića u sopstvenom sopstvu postojanja i bezgranične operacije ''šta bi bilo da je bilo, ja, ti, on, oni-svi skupa kajemo se - mogli a nismo mogli...
Prošlost... otkud mogli? To je što je, bilo je, tako je kako je...''
Psa, ipak, ne zanima kabl.
''Mama, mama! Kuca jede barbiki glavu!'' Odrasli ne umeju da slušaju druge odrasle a kamoli nas, decu.
''Pusti mamu, vidiš da slušam čika Radeta.''
Sadašnjost. Barbika bez glave. Odrasli opskrbljeni ponosom i koječim... ''ne zaboraviti-kupiti-hleba-creva-misle, a uz to i koje pivo, pa slanina, suva..''
Tehnologija. ''Tehnološki višak, pa onda kuku lele! I ne zameri ja sam ti muškarčina koja izdržava porodicu i dve švalerke sa manikirom i autentičnim silikonima... a tek da se pozovem na decu... nejač baaatoo, treba... sutra vraćam na 24 rate, presaberi, oduzmi, da se ubiješ, al koštaju i žileti, ne samo Armani gaće.''
''Od jeftinog do skupog, nek ide život, daj šta daš, ide Božić, treba ugojiti ćurke''.
''Ni novogodišnje jelke im nisu ravne! Al' šta ćeš, sve su žene lepe, sposobne i jake, a vidljiv je samo nakit. Što jače sija bolje se primeti... mda, piletina je nešto drugo... obrađivanje sirovog mesa ide brže. Kasnije dinstaš.''
I opet, prošlost-šta bi bilo da smo se kasnije rodili, svi srećni, uvežbanih creva, u akciji ka pasivnošću... živimo ispraznim životima u nadi da je bilo bolje a biće ako se novčanik ugoji.
A zar je to smisao? Novac? Time ne možeš kupiti sve. Nigde nisam mogla da nađem baš ovakvu maramu, morala sam da je uzmem. Nisam toliko želela da je imam koliko sam želela da je ona nema.
Niko neće saznati...
''Sine, jesi li naučila lekciju iz engleskog, nisi ti više mala da se igraš.''
''… a life lesson, and I repeat, aunts like young chicken and undes turkeys in a newyears look…''
Osećam nervozne ujede i kristale soli, u zgrčenim sam dlanovima devojčice koja je naglo prestala mnome da piše.
Dobar stolar neće baciti ništa. Od onoga što ljudi nazivaju otpadkom recikliraće u ivericu i sklopiti povoljnu kolevku za večiti počinak. Položiće telo. Možda i zašmrknuti kojom suzom. Ćutaće...
Utonućemo duboko kao i koren i stapati se sa istom onom zemljom iz koje je naš izdanak nastao.
Kažu da se sudbina može tako isprepletati kao grane.. ali kako grana više nemam pitam se da li sudbina postoji. I da li bi zaista tako bilo da ja jesam drvo?

(objavljeno u Kulturnom biltenu Crnjanski br. 2)

четвртак, 08. јул 2010.

Mrežna delta – Megalomanija ( ZI Webman i Setva Kutena, Megalomanija, Alma, Beograd, 2009.)

Kratki fragmentarni roman, Megalomanija jeste nesvakidašnje delo. Nesvakidašnjost se ogleda u samom načinu pisanja, delo je nastalo online, na Internetu. Dakle, reč je o modernoj epistolarnoj formi, gde su ZI Webman i Setva Kutena(1) , pored autorstva i likovi ovog romana, ali, glavni lik je sama Megalomanija. Megalomanija samim svojim naslovom prezentuje golemaštvo, precenjivanje, ludilo veličine. Ona je Godo, mada za razliku Beketovog Godoa, na nju se ne čeka, on je već tu. Vladimir i Estragon- u ovom slučaju ZI Webman i Setva Kutena nalaze se u samoj njenoj srži, postavljaju pitanja o smislu megalomanštva, o mestu gde se ona može naći - u današnjici, i nalaze je - ona je kako izvan čitalaca tako i unutar, ostavlja trag kao nož pod korom krompira, a ukus, pak, ostaje isti- to je imaginarni ukus ljudskog mesa u užasima modernog življenja, proždiranje čitaoca(2) , Overdose(3) kao i mnogi drugi primeri.
Pastiš je ovde sveden do megalomanskih razmera od pop, rock motiva do subkulture pa do srpske prošlosti i mitova kao što su zidanje Skadra na Bojani, filozofije, do misticizma o čemu će biti reči kasnije u izlaganju o Setvahovom pripovedanju. Megalomanija je pre svega jedna kritika društva kao i kritika kako starih tako i novih poetika, karakterištični primeri su Spaljivanje knjiga, Ana Karenjina, Pedeset i prvi Setwahov zapis.(4) Posebno se ističe Osamnaesti Setwahov zapis koji je svojevrsna kritika megalomanske poezije, ili pre pomame da svako iole pismen piše pesme i da to ima smisla: ’’Poezija je, često, tinejdžerska bolest, međutim, uopšteno: to je jedan oblik megalomanije. To je tako lako: napisati pedesetak ili možda čak i hiljadu reči, i diviti se “smislu’’. A reči kao reči: trpe sadizam pesnika i sa mukom grade celinu. Ne znaju pesnici šta je grčki poiesis! Ne znaju ni šta je srednjovekovni princip “Bog voli parno’’ Sve je to carbon-fiber poezija!’’ lagana, brza, hot-dog literatura’’(5).

“Megalomanija” je, takođe, i prirodni nastavak “Reprize reprize”(6) gde ulogu francuskog pisca Alena Rob-Grijea preuzima Setwah.
Počevši opušteno, kao dijalog dvojice poznanika, “Megalomanija” se pretače u večitu polemiku o smislu života i besmislu smrti, traganju za istinom u novom, užurbanom vremenu, traganju za sopstvenim identitetom. Dijalog prerasta u pustolovinu pisanja, čitaoci su uključeni u samo stvaranje dela, komentarišu autore, katkad i inspirišu autore(7) .
Dok Setva Kutena u pripovedanju žuri kako bi što pre sve ispričao, kako bi čitaoca impresionirao, i kako mu pripovedačka nit ne bi izmakla, ZI Webman je znatno sporiji, postojaniji, sigurniji. Naime, od samog početka autori su zauzeli svoje ‘’pisačke’’ teritorije pa deluje kao da jedan drugog izazivaju na dvoboj, i to dvoboj rečima. Međutim, sreću se u jednoj tački: umorni zec i uporna kornjača negde na sredini “Megalomanije”, na kraju sveta gde nalazimo Kastrirane grobare sa Grenlanda(8) . Ali, susret je kratkog daha, jer se opet razmimoilaze, tojest, svako priča svoju priču, da Megalomanija počinje da liči na kakvu vavilonsku slagalicu bez ikakvog reda i smisla, da bi se negde pri samom kraju spojile u zajedničku pripovedačku nit, gde oba autora ostaju u pat poziciji, a već dali šah-mat svojim čitaocima. Jer kraj je posve neočekivan, nagao, ali kao i svaki kraj – običan kraj.

Setva Kuteni zapisi prožeti su katkad romantično-melanholičnim motivima do onih fantastičnih. Fantastika je fino obavijena velom misticističnih struja, susrtet sa nečim Trećim, u ovom slučaju Nagualom(9) i Setvahova začaranost drugačijim, nekonvencionalnim koje smenjuju tu lepu notu fantastike i svode na ‘’Tonal’’ tj. svet kao takav. Svet je jedna velika noćna mora koja uljuljkuje u san Setvaha zadojenog strahom od konačnog kraja (zato ga I poriče). Otuda beg u Kutendvaziju(10) , gde počinje udvajanje u Setvahovom pripovedanju, sa jedne strane aksidentalni realizam- sećanja kroz retrospektivnu prizmu a sa druge, pak, jedan izmišljeni svet, doduše, dat samo u skici. Kutenadvazija. ‘’Globalizacija. Svet je biznis. Planeta je privatno vlasništvo. Svetom vladaju korporacije…novac se štampa kao toalet papir’’(11) , kaže on iz čega možemo zaključiti da je njegov beg opravdan, on takvom svetu ne pripada. Setvahova lična priča je traganje u obliku jednog velikog putovanja kroz razne dobi. Tu imamo jednu simpatičnu sliku dečaka čiju prirodnu znatiželju rasršuje predavanje o hologramu slona u zoološkom vrtu. Čini se da se ‘’Skupna tačka’’ pomerila I način na koji je video svet jeste ono već spomenuto a glavno načelo je zlo. ‘’Zlo bez opozicije jeste metafora za ono što je u stvarnosti regularni tok stvari.’’(12) Kutenadvazija je stvorena. Ona je novi svet sačinjen od odabranih.
Tok Setvinog pripovedanja vrvi od raznoraznih motiva, tako da u romanu imamo i prastari motiv đavola. U “Megalomaniji” đavo je oličenje moderne žene koju, opet, Setwah doživljava u prijateljici Rogue Echo.
Prepoznatljiv je iskonski strah od nove uloge žene, ali i prikrivena težnja ka principu patrijarhalnosti ka mestu vođe jer žena-vođa ne bi bila u skladu sa Setwahovom nabujalom prirodom. Kako bi se odbranio od takvog stava, on zamišlja kćer, Gadru Ham, čija je plastičnost opisana u samo nekoliko rečenica sâm vrhunac u Setva Kuteninom pripovedanju.
On svojom impulsivnošću odaje jednog relativno mladog pripovedača čiji je talenat u besedništvu neosporan. Ali brzina dolazi do svojih granica pa se u daljem pripovedanju oseća zamor.
Webman, na beogradskom Medaku još uvek zaljuljan blagim treptajima tramvaja koji ga vode u njegov svet mreža, sklapanja kolaža, naizgled pasivan, razgrće paučinu stare književnosti i poput velikog slagača, slaže Megalomaniju, vodi priču, usmerava Setvine nemirne brzake i uliva u beskonačno more, Megalomaniju.
“Megalomanija nema administratora…” (Sa čim se pisac ovog prikaza ne bi složio jer je Webman njen prirodni administrator.)
I nastavlja:
“U njoj vladaju haos i slučajnost. To podseća na kotrljanje kamena niz liticu o mitu o Sizifu koji ruši i uništava sve pred sobom...’’(13)
Od samog početka neutralan prema čitaocu, zauzima ironičnan stav, Webman vreba čitaoca intertestualnošću sa izvesnom dozom cinizma i autoironije(14) . I nestaje. Ali njegov nestanak je samo privid. Sve vreme plete mreže za svog čitaoca i odabira. Njegov izbor je Arjuna Stromentato, za kog kaže da njegov epizodni lik nije ni ušao u megalomaniju već stoji na margini ulovljenog čitača. Njihove uloge se vešto preobražavaju, pisac u ulozi bivšeg fudbalera a sadašnjeg pušača u paraboli o Sizifu a čitalac u nekog usputnog čitaoca koji zapravo čita antičku književnost, čitaoca koga zanima samo harmonija. Ne nalazi ono što očekuje od književnosti ali uhvaćen je u zamku pisca čiji svaki dodir tastature budno prati. Na prvi pogled Webman iznosi puke konstatacije, izjave o svetu koji ga okružuje. Ali ako pažljivije uronimo u Megalomaniju te izjave plene svojom konciznošću ali i Kamijevom apsurdnošću (primer: fragmenat „Sizifov kamen“).
“Megalomaniju” bih još mogla da uporedim sa divljom rekom koja se račva u više rukavaca i tako ukroćena konačno uliva u more, a to more jeste celina.
To jeste megalomanija!

1) Setva Kutena kao autor a Setwah kao lik u Megalomaniji.
2) Megalomanija, str. 60
3)) Nav.delo, str. 57
4) isto
5) Nav.delo, str. 36
6) Zoran Ilić: Repriza reprize, Liber, Beograd, 2009.
7) Gloorijaa, Arjuna Stromentato, Sinister, MC_ jedni od nick-ova sa Bundolo mreže koji postaju i epizdoni likovi Megalomanije.

8) Megalomanija, str. 77
9)Termin koji je koristio Kastaneda (Karlos Kastaneda) za izmenjenu realnost,podjednako stvarnom ali ne i vidljivom golim okom. Ona se najlakše može doseći izmenjenim stanjem svesti. Pandan ovom stanju je Tonal, tj. Prvi sloj sveta. Tonal i Nagual se nalaze u Skupnoj tački. Čovek ima sposobnost da u snu pomeri Skupnu tačku od Tonala do Naguala, otud onih ’’nemogućih’’ situacija u snovima.
10) Megalomanija, str.59
11)Isto, str.82
12) Isto str.60
13) Isto, str.87
14) Ist str 17


(objavljeno u Sveskama, br. 95)

среда, 07. јул 2010.

Čarapa

Moja muka je golema…


Volim da navlacim ženske čarape i tako sedim gol na starom kauču. Da menjam kanale i osetim trenje grinja sa kauča. Da me lagano grebucka duž kičme. Obično gledam tri filma odjednom i pijem pivo. Baš volim kada se limenka lagano greje u mojoj ruci. Jede mi se puding od vanile sa malo cimeta pri vrhu. Jeo bih ga drvenom kašikom pošto nemam srebrne a mrzim ukus drugih metala. Jeftina zabava ukusa.
Volim da predjem duž noge i osetim hrapavu površinu mojih dlačica. Volim da se prepustim sanjarenju, ne bih voleo da spavam a smeta mi moje ćutanje posto sam sam. Mrzi me da isključim tv i gurnem utičnicu radija u zid onda bih morao da menjam i stanice. Volim da prekrštam noge. Radim to posle svakog gutljaja piva. Menjam kanal kad su reklame jer onda ne mogu da sanjarim.I molim boga da nisu vesti, treći dnevnik me obično dotuče, jer kad stignem s posla zakačim i malo skupštine. Da, pratim politiku i mnogo se sekiram. Sta ako mi smanje platu ne bih mogao da kupujem u Calzedonii, a tamo su najkvalitetnije carape, talijanske..I morao bih da se oblacim u NEWyorkeru a tamo imaju samo majce sa mrtvackim glavama i zmijama i koječim. Ah! Nisam ja za to. Uostalom bolje to nego pijaca ili sacuvaj me bože, Kinezi! Samo kad se setim kad sam majci kupovao čizme, pošto nosimo isti broj, voli da joj ih ja kupujem, ne samo da mi nisu dali da probam no i to što su rekli da imaju samo levu..strašno, zaista strašno!
Zasto nisam rezao filmove i gledao da ih sakupljam kao što to čine moji drugari. Sad bih imao široku lepezu starih dobrih filmova… Ovako na TV-u pustaju svakojake gluposti. Ne mogu ljudski da se opustim. Večeras sam navukao crnu i crvenu. Steže me samolepljivi deo ruba crne. Gle,bas kao i Stendalovo “Crveno i crno”, davno sam čitao knjigu ne sećam se. Mogao bih da sanjarim na temu:Koji bi junak iz filma bio, na primer volim Tarakovskog. Mozda Šunjac, ali ne u crno beloj verziji, ne vladam kreacijom crno belog sveta u mašti, ja vidim boje, ne mogu bez crvene. Ili još bolje Andrej Rubljov, o kako bi mi divno stajala crna mantija sa konopcem vezanim oko struka. Možda da uberem ružicu, divno bi išao i kakav crveni detaljčić…

ZZvrrrrrrrrr!

Kako to da nisam isklučio telefon. Ne volim ja da mi prekidaju nit mašte. Posle ne znam gde sam stao. A da, ja kao Šunjač, pokazujem ljudima novi svet, svet želja a oni ne veruju… Tužno. Trebao sam da odaberem drugu neku ulogu… Iju, pukla mi je čarapa!

ZZvrrr?

Da li je to mozda iz pizerije pa su možda oni zvonili i na vrata pre 20 min, kada nisam otvorio. Nisam stigao da se presvučem, spetljao se sa podvezicama. Možda siroti mali dečko iz dostave pokiso vozeći motor sedam osam minuta po kiši. Siroti mali mišić. A jest ima nečeg mišijeg na njemu, sitne oči I nedozreli brci..

ZZvr..

Voleo biih da mi je pizzu donela suva devojka u crnoj jednostavnoj haljini i u čarapa boje kože, koje bi njenim nogama dale božanstvenu iskru.
Volim depilirane noge. Zimus sam ih i sam depilirao i bilo mi je drago da je bolelo malo jer bez muke ne bi bilo koncepta estetike nogu.
I sad bih opet, ali glupo je, igram fudbal i jun je. Nisam šaban da obucem trenerku, a ako me drugari vide izdepiliranih nogu će pomisle da sam peder!


(objavljeno u književnom časopisu Avangrad)

уторак, 06. јул 2010.

Rat tangama

Marijana Nikolajević

Napad patetičnih misli sklonjen je u stranu, i ne znam koliko vremena imam do sledećeg napada, ali iskoristiću priliku da napišem koji red, u nadi da razumećete me... Naime, ne mogu da se oslobodim osećaja aljkavosti, koji pritiska…guši. Osećam aljkavost u kostima, sve je, nekako bez reda i smisla a ipak, hodam i dišem. čak sam i objavila rat, dragoj mi komšinici, i to nije bilo kakav rat, nego rat tangama. Pošto joj njena telesna konstitucija ne dozboljava da ih nosi, nije joj preostalo ništa drugo, do da ih mrzi, a njenom suprugu da čežljivo baca poglede na moju žicu gde one časno vise kao najveći borci za pravdu. Poštovani čitalac, verovatno će se zapitati čemu taj besmisleni rat - i to gaćicama! Pa eto, sve se to zbilo igrom slučaja, jednog osunčanog jesenjeg dana, kada sam se uputila ka zelenoj pijaci u potrazi za svežim paradajzom...Sretoh ti ja komšinicu Milku i njeno troje nejači koji su se raštrkali po ulici kao da je cela njihova. Nakon uobičajenog pozdrava i momenta kada bi svaka trebalo svojim poslom, Milka me je pogledala vrlo sažaljivo i reče:
'' E, čujem bila si kod Savke na kafu? E, ne znaš ti šta ti je Savka. Al' daće bog i videćeš...''
Nisam htela da prokomentarišem, jer me takve stvari nisu nikad doticale. Takve sitne komšijske netrepeljivosti činile mi se uobičajene. Nisam mogla, a da ne primetim, da u svakom kraju postoji po jedna komšinica Milka koja svojim dobronamernim ''vođenjem tuđe brige'' samo pokušava da naruši novonastala poznanstva.
Meseci su prolazili, a moje oduševljenje Savkom, svakim danom je raslo sve više i više... Na trenutke mi se činilo čudnim što tako sjajna žena ima vrlo mali krug poznanstva, i što svi koji je poznaju, gledaju je sa negodovanjem, ali sam to opravdavala time što veliki ljudi ostaju neshvaćeni i sami. A da li je to odlika samo velikih ljudi? To je odlika i duševnih bolesnika kažu, što Savka svakako nije, retko se može sresti tako staložena osoba.
Stiglo je i davno očekivano leto, kada su ljudi opušteniji i pokazjuju više kože. To je Savku izbacilo iz takta.Bilo je čestih komentara u stilu: preveliki ti dekolte, prekratka suknja, te, tvoja mladost nije opravdanje da se nalaziš u takvoj haljini...bilo je i takvih komentara: pa ti si udata šta tražiš na bazen, imaš kupatilo pa se rashlađuj do mile volje...do takvih komentara: ne draga ta boja ti ne stoji, i, samo drolje nose crveno...
Jednom mi je prekipelo da sam je pitala zašto čini mi se,jedna normalna žena mrzi letnju laganu odeću, i zašto joj smeta moj način oblačenja kada se ceo svet oblači tako, il ne oblači, na temperaturi iznad 40 stepeni celzijusovih? To ju je malo smirilo pa jedno vreme nije komentarisala. No, i dalje smo se viđale često, sve do mog novog zaposlenja, kada mi prilike nisu više dozvoljavale usled iscrpljenosti. Onda su počela prebacivanja, kako je zapostavljam, i sva moja objašnjenja nisu puno vredela...viđale smo se ređe.
Zatim, desilo se nešto vrlo neobično. Moja mačka, Ofelija jedne noći nije došla kući. To me, doduše, nije toliko zabrinulo, ipak ona je mačka... ali, sledećeg jutra, pojavila se i to, bez krzna! Bila sam zaprepašćena. Pitanje, ko je obrijao moju mačku? Da li neko dete? Ali deca se ne igraju žiletima... Nije mi delovalo kao šala. Pokušala sam da se žalim, zvala i policiju, na šta su se oni nasmejali. Zovete zbog mačke! Pobogu, pa to je samo mačka. Malo je razumevanja za mačke u svetu.
Pustila sam da prođe... Ali nije prošlo. Nedugo, zatim, Ofelija je potpuno nestala. Uzalud sam je tražila po komšijskim dvorištima, mračnim budžacima, izlepila oglase, plakala nije vredelo, prolazili su meseci, nije je bilo. Nestala...
Sled neobičnosti nije prestajao. Jedne noći, čuo se mjauk, za mjaukom. Izašla sam u noć, u nadi da se Ofelija vratila, ali ne...Mjauk je naglo prestao. Ujutru sam pronašla diktafon sa snimljenim mjaukom, u dnu dvorišta. Osetila sam strah. Moj muž, koji nikad ni na šta nije obraćao potpunu pažnju, ni ovaj put nije reagovao. Mirno gledajući moju nesvakidašnju histeriju, nastavio je da čita novine i pijucka kafu, kao da je dan sasvim običan. Da posumnjam u njega, bilo bi posve apsurdno, jer on nije kadar da bilo šta uradi. Naime, toliko lenj da ga mrzi da podigne svoju zadnjicu iz fotelje i legne u krevet. često sam ga jutrom zaticala kako se tu grči sa pljuvačkom od sna... a ljudi se čude što nemamo decu, posle toliko godina braka! No, pustimo to, da se vratim na sledeći događaj. Jedne srede, kada sam se, obično, ranije vraćala sa posla (jer je šefu tada dolazila ljubavnica i bio je naročito dobre volje),imala sam i šta da zateknem! Dva obešena miša o kvaku, sa porukom koja je glasila: '' srećan osmi mart, maco!''
Naravno, zvala sam policiju. I šta su oni uradili- smejali se, i zvali svoje kolege, koji su došli, i smejali se... Okupio se i komšiluk, i smejao se. čak se i moj muž (umesto da što pre uvali svoju lenju zadnjicu u njen rođeni kalup, brižljivo stvaran godinama) smejao... ali i pružio mi njegove tako dragocene novine sa izvinjenjem što je zaboravio moj praznik. Da, svi su se smejali,sem mene i naravno, komšinice Savke. I onda sam znala. Ona je. Da, ona. I tako je započeo hladni rat.
Raznobojne čipkane tange bile su spremne za osvetu. Besna, gađala ih kamenčićima, jajima i koječime...ali bezuspešno, one se nisu dale. Ponosno su se vijorile na vetru...bilo je zabavno gledati je. Ali, kako je vreme promicalo, njena telesna težina kao da se topila, sve dok jednog jutra nisam ugledala crvene tange na njenoj žici.
I pitam Vas, dragi nutricionisto, je li zbog mačke ili Savke ili osvete. Tek toliko da sebe više podneti ne mogu.
S poštovanjem, Dara.


objavljeno u zbirci Kišobran, 2010.